Dve Zemlje

Jedan za drugim stizali su rezultati testova i svi su bili negativni. Od ma čega da je Ponter bio bolestan, izgleda da je prolazilo, a nije bilo dokaza da on nosi išta što bi moglo da bude opasno za ljudska bića na ovoj Zemlji. Ipak, nadležni u LCDC još nisu doneli odluku o ukidanju karantina.

Danas je Ponter ponovo obukao svoju košulju, onu koju je imao na sebi kada je ovde stigao. Policajci iz RCM su mu doneli odeću koja je kupljena u lokalnoj prodavnici Marks vork, ali ona mu nije odgovarala; bilo je teško naći gotovu odeću za nekoga ko je građen kao Mister univerzum.

Ponterov — ili bolje rečeno Hakov — engleski postao je iznenađujuće dobar. Pratilac nije imao glas i u svom programu, ali je snimio Meri i Rubena kako ga izgovaraju i svaki put bi pustio odgovarajući snimak kada je upotrebljavao engleske reči koje inače ne bi mogao da tačno izgovori. Ali Meri je zvučalo smešno da čuje svoje ime izgovoreno kao „Mer — i“, i to tako što bi prvi slog bio izgovoren Hakovim glasom, a drugi njenim ili Rubenovim, tako da je na kraju rekla Pratiocu da se ne trudi; ionako se već dešavalo da je neko zove Mer, pa je sasvim u redu da i Hak to čini. I Luiz je rekla Haku da može da nastavi da je zove Lu.

Konačno, Hak je objavio da je sakupio dovoljno rečničkog fonda da bi mogao da vodi ozbiljan razgovor. Da, rekao je, biće problema, ali njima će se pozabaviti onda kada bude potrebno.

I tako, dok je Ruben bio zauzet prikupljanjem novih rezultata testova preko telefona i razgovorima sa drugim lekarima, a Luiz, noćna ptica, spavala na spratu, prihvativši Ponterovu ponudu da koristi krevet kada njemu nije potreban, Meri i Ponter su sedeli u dnevnoj sobi i po prvi put zaista razgovarali. Ponter je govorio tiho, na svom jeziku, a Hak je, koristeći muški glas, to prevodio na engleski. „Dobro je razgovarati.“

Meri se nervozno nasmejala. Bila je frustrirana zbog nemogućnosti da komunicira s Ponterom, a sada kada su napokon mogli da razgovaraju, nije znala šta da kaže. „Da“, rekla je, „dobro je razgovarati.“

„Lep dan“, rekao je Ponter, gledajući kroz prozor dnevne sobe.

Meri se ponovo nasmejala; ovog puta od srca. Razgovor o vremenu; kako je lako prevazići granice između dve vrste, pomislila je. „Da, jeste.“

A onda je shvatila da nije stvar u tome da ona ne zna šta da kaže Ponteru. Naprotiv — imala je toliko mnogo pitanja za njega da nije znala odakle da počne. Ponter je bio naučnik; sigurno je znao bar nešto što njegov narod zna o genetici, i o razlici između roda Homo i roda Pan i o... Ali ne, ne, pomislila je. Ponter je bio osoba — prvenstveno i prevashodno je bio osoba — i to neko ko je prošao kroz teška iskušenja. Naučna pitanja mogu da sačekaju. Sada treba da razgovaraju o njemu, o tome kako mu je. „Kako se osećaš?“ — pitala je Meri.

„Dobro mi je“, rekao je Hak prevodeći.

Meri se nasmešila. „Mislim — kako ti je zaista?“

Činilo se da Ponter okleva i Meri se upitala da li su Neandertalci slični muškarcima koji pripadaju njenoj vrsti i nerado govore o onome što osećaju. Ali, tada je Ponter glasno uzdahnuo.

„Uplašen sam“, rekao je. „I nedostaje mi moja porodica.“

Meri je podigla obrve. „Tvoja porodica?“

„Moje kćerke“, rekao je. „Imam dve kćerke — Džasmel Ket i Megameg Bek.“

Meri je malo otvorila usta od iznenađenja. Nije joj ni palo na pamet da Ponter ima porodicu. „Koliko im je godina?“

„Starija“, počeo je Ponter, „sada ima — znam da to kažem u mesecima, ali vi, uglavnom, računate vreme u godinama, zar ne? — Hak?“

Hak se oglasio svojim ženskim glasom: „Džasmel sada ima 19 godina,a Megameg 9.“

„Bože moj“, rekla je Meri. „Da li će njima biti dobro? Šta je sa njihovom majkom?“

„Klast je umrla pre dve deset-meseci“, rekao je Ponter.

„To je dvadeset meseci“, dodao je Hak pomažući mu, „odnosno, jedna godina i osam meseci.“

„Žao mi je“, rekla je Meri tiho.

Ponter je polako klimnuo glavom. „Njene ćelije, u krvi, one su se promenile..“

„Leukemija“, rekla je Meri, pružajući mu odgovarajuću reč na engleskom.

„Nedostaje mi svakog meseca“, rekao je Ponter.

Meri se za trenutak začudila i upitala da li je to Hak tačno preveo; sasvim sigurno je Ponter želeo da kaže da mu nedostaje svakog dana. „Da tako izgube oba roditelja...“, rekla je.

„Da“, rekao je Ponter. „Naravno, Džasmel je sada odrasla i — “

„Tako da može da glasa i tome slično?“ — pitala je Meri.

„Ne, ne. Da li je Hak sve tačno izračunao?“

„Sasvim sigurno da jesam“, rekao je Hak svojim ženskim glasom.

„Džasmel je premlada da bi glasala“, rekao je Ponter. „Ja sam premlad da bih glasao.“

„Koliko godina neko u tvom svetu treba da ima da bi mogao da glasa?“

„Čovek mora da doživi najmanje 667 meseci — dve trećine uobičajenog hiljadumesečnog života.“

Hak je, očigledno želeći da odbaci svaku pomisao da ovo za njega predstavlja neki problem, brzo dodao: „Neko može da glasa kada napuni 51 godinu, jer uobičajeni životni vek iznosi 77 godina, iako mnogi u današnje vreme žive mnogo duže.“

„Ovde u Ontariju, ljudi mogu da glasaju kada napune 18 godina“, rekla je Meri.