Dve Zemlje

Meri je glasno uzdahnula. Nije očekivala da će morati tako brzo da se pozabavi ovim mučnim pitanjem. „Pa, u prošlosti... ne danas, razumeš, ali — “ Progutala je pljuvačku. „Pa, ne toliko danas, već mnogo više u prošlosti, ljudi koji su pripadali jednoj rasi — “ Začulo se biiip što je značilo da Hak ne razume reč i ne može da je prevede. „Ljudi jedne boje kože nisu se mnogo mešali sa ljudima koji su imali drugu boju kože.“

„Zašto?“ — pitao je Ponter. Bilo je to jednostavno pitanje, zaista jednostavno...

Meri je polako ispravila ramena. „Pa, do pojave različitih boja kože je došlo zbog toga što su ljudi nekada bili geografski izolovani, ali posle toga... posle toga je to što su se u veoma maloj meri mešali bilo izazvano neznanjem, glupošću, mržnjom.“

„Mržnjom?“ — ponovio je Ponter.

„Da, žalosno je to i reći.“ Lagano je slegla ramenima. „Postoji mnogo toga u prošlosti moje vrste čime se ne ponosim.“

Ponter je dugo ćutao. „Ja sam“, počeo je napokon, „razmišljao o ovom vašem svetu. Bio sam iznenađen kada sam video rentgenske snimke u bolnici. Već sam i pre video takve lobanje, ali u mom svetu postoje samo fosilni ostaci. Bio sam zapanjen kada sam video tkivo i kožu na onome što sam do tog trenutka poznavao samo kao golu kost.“

On je ponovo zastao, gledajući u Meri kao da je još uvek zbunjen njenom pojavom. Ona se malo promeškoljila na stolici.

„Nismo znali ništa o vašoj boji kože“, rekao je Ponter, „i vašoj boji kose. Svi — “ Biiip! Hak je davao signal i kada bi Ponter izgovorio neku reč koju on ne bi umeo da prevede, jer se njen engleski ekvivalent još nije nalazio u njegovom rečničkom fondu, „sa mog sveta bi bili zapanjeni kada bi videli koliko vi imate različitih boja kose.“

Meri se nasmešila. „Pa, nisu sve te boje prirodne“, rekla je. „Ono što hoću da kažem je da moja kosa nije stvarno ove boje.“

Ponter je delovao zapanjeno. „A koje je boje zapravo?“

„Neka vrsta mišje smeđe.“

„Zašto si je promenila?“

Meri je slegla ramenima. „Želja za promenom i... pa, rekla sam da je smeđa, ali bilo je, u stvari, i nešto sedih u njoj. Ja... mnogi ljudi, zapravo, ne vole sedu kosu.“

„Kosa kod moje vrste postaje seda kada počnemo da starimo.“

„To se dešava i kod nas; niko se ne rađa sa sedom kosom.“

Ponter se ponovo namrštio. „U moj jeziku, reč koja označava nekoga ko poseduje mudrost koja dolazi s iskustvom i za tu promenu boje kose je ista. Ne mogu da zamislim da bi neko želeo da promeni tu boju!“

Meri je ponovo slegla ramenima. „Mi činimo mnogo toga što nema previše smisla.“

„To mi je potpuno jasno“, rekao je Ponter. Zastao je, kao da razmišlja da li da nastavi. „Mi smo se često pitali šta se dogodilo sa tvojom vrstom u mom svetu. Oprosti mi; ne želim da zvučim — “ biiip! „ali ti sigurno znaš da su vaši mozgovi manji od naših.“

Meri je klimnula glavom. „Manji su za oko 10 procenata, u proseku, ako se dobro sećam.“

„A i vi mi se činite fizički slabijim. Sudeći po nađenim kostima, kod nas se smatra da je vaša vrsta imala samo polovinu naše mišićne mase.“

„Mislim da je to tačno“, rekla je Meri klimajući glavom.

„Osim toga“, nastavio je Ponter, „ti si mi govorila o vašoj nesposobnosti da se dobro slažete čak i sa drugima iz svoje vrste.“

Meri je ponovo klimnula glavom.

„Postoje neki arheološki dokazi za to kod vaše vrste i u mom svetu“, rekao je Ponter. „Prihvaćena teorija je da ste se vi međusobno istrebili... što nije baš bilo previše pametno, znaš.“ Ponter je sa-gao glavu. „Izvini, ponovo, nisam želeo da te uznemirim.“

„Sve je u redu“, rekla je Meri.

„Siguran sam da postoji neko bolje objašnjenje“, rekao je Ponter. „Mi znamo jako malo o vama.“

„Na neki način“, počela je Meri, „saznanje da je sve moglo da se završi drugačije — da na kraju nestanemo — verovatno je dobro. To će podsetiti moju vrstu koliko je život dragocen.“

„Zar vama to nije očigledno“, pitao je Ponter, razrogačivši oči.

Poglavlje 31

Adikor je konačno izašao iz dvorane Saveta, i hodao polako i tužno ka izlaznim vratima. Sve ovo je ludilo — čisto ludilo! Izgubio je Pontera, i kao da to već nije bilo dovoljno užasno, sada će da mu bude suđeno. Koliko god da je ranije verovao u sudski sistem — što je bilo nešto čega je bio tek neodređeno svestan sve do sada — ta vera je bila poljuljana. Kako može neko ko je nevin, neko ko je u žalosti, da bude ovako proganjan, pitao se.

Adikor je išao dugim hodnikom, čiji su zidovi bili prekriveni četvrtastim portretima znamenitih sudija iz prošlosti, muškaraca i žena, koji su razvili principe modernog zakonodavstva. Da li je ovo bilo ono za šta su se oni zalagali? Nastavio je da ide ne obraćajući mnogo pažnju na ljude pored kojih je prolazio, sve dok mu nešto narandžasto nije privuklo pogled.

To je bila Daklar Bolbej, obučena u boju koja označava tužioca, tamo na kraju hodnika. Ona je žurno izašla iz dvorane, verovatno da bi izbegla Egzibicioniste, i sada je sama izlazila napolje.