Dve Zemlje

„Da, to je tačno, iako o tome nisam mnogo razmišljao sve dok mi to juče jedan čuvar zakona nije rekao.“

„Nisi o tome mnogo razmišljao?“U Bolbejinom glasu se osećala neverica. „Od dana kada si rođen, imao si ličnu kocku za snimanje koja se čuva u paviljonu sa Arhivom alibija koji se nalazi odmah do ove zgrade. Tu je zabeleženo sve što si ikada učinio, svaki trenutak tvog života, onako kako je to prenosio tvoj Pratilac. Svaki trenutak tvog života, sem vremena koje si proveo duboko ispod površine zemlje.“

„Ja nisam stručnjak za to“, rekao je Adikor, pomalo neubedljivo. „Zaista ne znam mnogo o prenosu podataka iz Pratioca.“

„Hajde, naučniče Huld. Pre jednog trenutka si nas zabavljao pričama o pi-mezonima i mi-mezonima, a sada očekuješ od nas da ti poverujemo da ne razumeš jednostavno prenošenje radio-talasa?“

„Nisam rekao da ne razumem“, rekao je Adikor. „Radi se samo o tome da nikada nisam razmišljao o tome.“

Bolbej je ponovo stajala iza njega. „Nikada nisi razmišljao o činjenici da dok se nalaziš dole po prvi put otkako si rođen neće postojati snimak onoga što radiš?“

„Slušajte“, rekao je Adikor, pogledavši direktno u sudiju, pre nego što je Bolbej koja se kretala oko njega mogla da mu zakloni vidik. „Nisam imao razloga da pristupim svojoj Arhivi alibija već bezbroj meseci. Naravno, ja sam, na neki neodređeni način, svestan činjenice da se svi moji postupci snimaju, ali ja ne razmišljam o tome svakog dana.“

„Pa, ipak“, rekla je Bolbej, „svakog dana svog života, ti uživaš u miru i bezbednosti koje ti je to snimanje omogućilo.“ Pogledala je sudiju. „Ti znaš da dok se šetaš noću mogućnost da budeš napadnut i opljačkan ili ubijen ili da postaneš žrtva lasagklat gotovo da ne postoji. I to zato što ne postoji mogućnost da se iko izvuče počinivši takav zločin. Kada bi, recimo, ti mene optužio da sam te napala na trgu Peslar i ako bi mogao da ubediš sudiju da tvoja tužba ima osnova, sudija bi mogao da naredi da se otvori tvoja Arhiva alibija, ili moja, i mogao bi da pogleda snimak načinjen u tom vremenskom periodu, što bi dokazalo da sam ja nevina. Sama činjenica da nijedan zločin ne može da bude počinjen, a da ne postoji snimak toga, omogućava svima nama da živimo spokojno.“

Adikor nije ništa rekao.

„Osim“, rekla je Bolbej, „kada neko stvori takvu situaciju da sakrije i sebe i svoju žrtvu na nekom mestu — u suštini jedinom mestu na svetu — na kojem snimak o tome šta se dešava između njih ne može da bude načinjen.“

„To je besmislica“, rekao je Adikor.

„Da li je? Rudnik je otvoren mnogo pre nego što je započela era Pratilaca, a, uz to, mi, naravno, već jako dugo koristimo robote za rad u rudnicima. Jako retko se dešava da neki čovek siđe u bilo koji rudnik, i iz tog razloga mi nismo nikada razmatrali problem prekida komunikacije između Pratioca tamo dole i paviljona sa Arhivom alibija na površini. Međutim, ti si stvorio situaciju u kojoj je trebalo da ti i naučnik Bodit provedete veliki period vremena u tom podzemnom skrovištu.“

„Mi na to nismo čak ni pomislili.“

„Niste?“, pitala je Boldvej. „Da li ti je poznato ime Kobast Gant?“

Adikorovo srce brže zalupa, a usta mu se osušiše. „On se bavi istraživanjima na polju veštačke inteligencije.“

„Zaista je tako. I on će izjaviti da je pre sedam meseci poboljšao tvog Pratioca, kao i onog naučnika Bodita, dodajući im sofisticirane komponente veštačke inteligencije.“

„Tačno“, rekao je Adikor. „On je to učinio.“

„Zašto?“

„Pa, ja...“

„Zašto?“

„Zato što se Ponteru nije sviđalo što je odvojen od planetarne informativne mreže. Mislio je da bi naši Pratioci, s obzirom da su dok smo dole u rudniku odsečeni od mreže, trebalo da imaju bolje procesore da bi mogli da nam pomognu u poslu.“

„I ti si, nekako, uspeo da zaboraviš na to?“ — pitala je Bolbej.

„Kao što si već rekla“, odgovorio je Adikor oštro, „to je urađeno pre mnogo meseci. Potpuno sam se navikao da imam Pratioca koji je savršeniji od običnog. Uostalom — a siguran sam da će Kobast Gant to potvrditi — iako su to bile rane verzije njegovog novog softvera — on je nameravao da ih učini dostupnim svima koji to žele. Očekivao je da će ljudi zaključiti da je to prilično korisno, čak iako nisu odsečeni od mreže, i smatrao je da bi se ljudi navikli na novu tehnologiju veoma brzo, tako da bi uskoro postalo potpuno prirodno da imaju ove nove umesto starih, glupljih Pratilaca.“ Adikor je skrstio ruke. „Ja sam se brzo navikao na svog, i kao što sam već rekao, nisam o tome mnogo razmišljao, niti sam razmatrao zašto je on u početku bio potreban... ali ... sačekaj! Sačekaj!“

„Da?“ — rekla jeBoibej.

Adikor je pogledao pravo u sudiju Sard, koja je sedela na drugoj strani dvorane. „Moj Pratilac bi mogao da vam kaže šta se dole desilo!“

Sudija je posmatrala Adikora. „Koji je tvoj doprinos društvu , naučniče Huld?“

„Moj doprinos? Ja sam fizičar.“

„I kompjuterski programer, zar ne?“ — pitala je sudija. „Zapravo, ti i naučnik Bodit ste radili na veoma kompleksnim kompjuterima.“

„Da, ali — “