Tornjevi ponoći

„Dete Bajare, postavio sam te da motriš na put za Džehanu", strogo mu kaza Galad. „Ima još dobrih četiri sata pre nego što se ta dužnost okonča."

Bajar ga pozdravi kada zauzda konja. „Moj lorde kapetane zapovedniče, zarobili smo sumnjivu skupinu putnika. Šta želiš da radimo s njima?"

„Zarobili ste ih?“, upita Galad. „Poslao sam vas da pazite na put, a ne da hvatate zarobljenike."

„Moj lorde kapetane zapovedniče", odgovori mu Bajar, „kako da znamo kakvi su ljudi ti koji prolaze ako ne razgovaramo s njima? Želeo si da pazimo na Prijatelje Mraka."

Galad uzdahnu. „Hteo sam da pazite na pokrete vojnih jedinica ili na trgovce kojima možemo da se obratimo, Dete Bajare."

„Ovi Prijatelji Mraka imaju zalihe", odgovori Bajar. „Mislim da su možda trgovci."

Galad uzdahnu. Niko ne može da sumnja u Bajarovu posvećenost - jahao je s Galadom da se suoči s Valdom kada je to moglo da znači kraj njegovog napredovanja. Ali postoji i nešto što se zove prevelika zagriženost.

Mršavi vojnik delovao je uznemireno. Pa, Galadova uputstva nisu bila dovoljno određena. Moraće da obrati pažnju na to u budućnosti, a naročito s Bajarom. „Mir", kaza Galad, „nigde nisi pogrešio, Dete Bajare. Koliko ima tih zarobljenika?"

„Na desetine, moj lorde kapetane zapovedniče", odgovori Bajar s vidim olakšanjem. „Hajde."

On okrenu konja i povede putem. Logorske vatre već su se palile u jamama, a miris dima širio vazduhom. Do Galadovih ušiju dopirali su odlomci vojničkih razgovora dok je jahao pored njih. Šta li će Seanšani uraditi sa onom Decom koja su ostala s njima? Je li zaista Ponovorođeni Zmaj pokorio Ilijan i Tir, ili je to bio neki lažni Zmaj? Priča se i o nekom divovskom kamenu koji je pao s neba i zario se u tle na severu Andora, uništivši čitav jedan grad i ostavivši provaliju za sobom.

Vojnički razgovori bili su pokazatelj njihovih briga. Trebalo bi da razumeju kako brige ne služe ničemu korisnom. Niko ne zna kako če Točak tkati.

Ispostavilo se da su Bajarovi zatočenici zapravo ljudi sa iznenađujuće velikim brojem bremenitih kola, kojih je bilo stotinak - ako ne i više. Ljudi su se okupili oko svojih kola i neprijateljski gledali Decu. Galad se namršti, pa brzo pređe pogledom po njima.

„To je baš velika povorka", pored njega tiho kaza Bornhald. „Trgovci?"

„Ne“, tiho odgovori Galad. „Ono je putni nameštaj - vidiš klinove na stranicama kola, tako da može da se nosi rastavljen. Vreće ječma za konje. Ono umotano u platno u zadnjem delu onih kola s desne strane jesu alatke za potki vanje. Vidiš da proviruju čekići?"

„Svetlosti!", prošapta Bornhald. I on je to uvideo. To su sledbenici jedne pozamašne vojske. Ali gde su onda vojnici?

„Pripremite se da ih razdvojite", naredi Galad Bornhaldu dok je sjahivao. Priđe prvim kolima. Čovek koji ih je vozio bio je zdepast i dežmekast u licu, kose začešljane u veoma jadan pokušaj prikrivanja sve veće ćelavosti. Prevrtao je smeđu krznenu kapu u rukama, a rukavice su mu bile zadenute za opasač debelog kaputa. Galad nije video nikakvo oružje na njemu.

Pored taljiga je bilo još njih dvoje, znatno mlađih. Muškarac je bio krupan i mišićav i izgledao je kao borac - ali ne i vojnik - i kao da bi mogao da napravi nešto nevolje. Za ruku ga je držala lepa žena, koja se grizla za usnu.

Čovek na kolima se lecnu kada ugleda Galada. Ah, pomislio je Galad, dakle - on ume da prepozna Morgazinog pastorka.

„Dakle, putnici", oprezno reče Galad. „Moj čovek mi kaže da ste mu rekli kako ste trgovci?"

„Da, čestiti lorde", odgovori vozar.

„Pomalo poznajem ovaj kraj. Da li ga ti poznaješ?"

„Ne baš, gospodine", odgovori vozar, uvijajući onu kapu u rukama. „Mi smo zapravo daleko od svog doma. Ja sam Bazel Gil iz Kaemlina. Došao sam na jug da bih poslovao s jednim trgovcem u Ebou Daru, ali zbog onih seanšanskih zavojevača nisam mogao da završim svoj posao."

Delovao je veoma bojažljivo. Bar nije slagao odakle je. „A kako se taj trgovac zove?" upita Galad.

„Ma Falin Deborša, milostivi", odgovori Gil. „Poznaješ li Ebou Dar?"

„Bio sam tamo", mirno odgovori Galad. „Ovo ti je baš velika povorka. Zanimljiva zbirka robe za prodaju."

„Čuli smo da se vojske okupljaju ovde na jugu, milostivi. Mnogo ovih potrepština otkupio sam od jedne najamničke družine koja se rasturala, pa sam mislio da ću moći da je ovde prodam. Možda je tvojoj vojsci potreban logorski nameštaj? Imamo šatore, opremu za pokretnu kovačnicu - sve što je vojnicima od koristi."

Pametno, pomislio je Galad. Možda bi i prihvatio tu laž, ali s tim „trgovcem" je previše kuvara, pralja i potkivača - a ni izbliza dovoljno stražara za tako vredan karavan.

„Shvatam", reče mu Galad. „Pa, zapravo mi jesu potrebne neke stvari - naročito hrana."

„Avaj, moj lorde", reče mu taj čovek, „hrane za prodaju nemamo. Sve ostalo ću prodati, ali hranu sam po glasniku obećao nekome u Lugardu."

„Platiću više."

„Dao sam reč, moj čestiti lorde", ponovi taj čovek. „Ne mogu da je prekršim, bez obzira na cenu."