Tahmasib

Bikov je, zgrbivši se, sedeo pred radio-stanicom obema rukama se uhvativši za stalak nekorisnog mikrofona. On je mogao samo da sluša i da pokuša da shvati šta se tamo dešava, i da čeka, nada se. Kad se vrate, prebiću ih kao mačke, mislio je. Tog navigatora mekušca i tog generalnog nikogovića. Ne, neću pretući. Samo da se vrate. Samo da se vrate. Pored njega je, s rukama u džepovima, ćutao turobni Žilin.

„Kamenje“, žalostivo će Mihailo Antonovič. „Kamenje…“

Bikov zatvori oči. Kamenje u Prstenu. Oštro. Teško. Leti, gamiže, okreće se.

Opkoljava. Podgarkuje, odvratno škripi po metalu. Udarac. A onda još jedan, samo jači. To su sve sitnice, nije strašno, šljunak dobuje po oklopu kao pasulj, i to je sitnica, ali odnekud otpozadi prikrada se onaj teški i brzi, kao da je iz ogromnog katapulta izbačen, i lokatori ga zbog oblaka prašine ne vide, a kad ga ugledaju, biće kasno… Pući će oklop, kao harmonika će se složiti pregrade, za trenutak će se u pukotini pojaviti nebo, zazviždaće vazduh i — ljudi već postaju beli i krhki kao led… Uostalom, oni su u skafanderima. Bikov otvori oči.

„Žiline“, reče. „Idi kod Markuškina i saznaj gde se nalazi drugi kosmoskaf. Neka pripremi pilota za mene.“

Žilin nestade.

„Mišo“, bezvučno pozva Bikov. „Ipak nekako, Mišo… Nekako…“

„Evo ga!“ reče Jurkovski.

„Joj-joj-joj-joj“, reče Mihailo Antonovič.

„Jedno pet kilometara?“

„Šta ti je, Volođenjka. Mnogo manje!… Šta veliš, dobro je kad nema kamenja?“

„Lagano koči. Ja ću da spremim sondu. Ah, nije trebalo stanicu da uništavam, budala matora… Mogao sam bolje da pazim.“

„Šta bi to moglo da bude, Volođenjka? Pazi kakvo je to čudo!“

„On ih drži, vidiš li? Eto gde su oni, Došljaci! A ti si kukao!“

„Šta ti je, Volođenjka! Zar sam kukao? Ja sam onako…“

„Nekako se zaustavi da ga, bože me sačuvaj, ne zakačimo…“

Nastupi tišina. Bikov je napregnuto osluškivao. Možda će se sve i srećno završiti, mislio je.

„No, zašto si kiseo?“

„Ne znam, odista… Nekako mi je sve ovo čudno… Nisam u svojoj koži…“

„Iziđi pod šapu i izbaci magnetnu mačku.“

„Dobro, Volođenjka.“

Šta li su to tamo pronašli, mislio je Bikov. Kakva sada šapa. Šta tamo kopaju?

Zar ne može brže?

„Nisam pogodio“, reče Jurkovski.

„Pričekaj, Volođenjka, ti ne umeš. Daj ja ću.“

„Pazi, kao da je zarasla u kamen… A da li si zapazio da su sve jednake, istovetne?“

„Da, svih pet. Meni je to odmah bilo čudno… Vrati se Žilin.“

„Nema kosmoskafa“, reče.

Bikov ne poče da ga ispituje šta to znači — nema kosmoskafa. Ostavi mikrofon, ustade i reče:

„Idemo Švajcarcima.“

„Ovako nam ništa neće poći za rukom“, ču se glas Mihaila Antonoviča. Bikov se zaustavi.

„Da, odista… Treba nešto smisliti.“

„Pričekaj, Volođenjka. Ja ću se sada izvući napolje i uradiću to rukama.“

„Pravilno“, reče Jurkovski. „Da se izvučemo napolje.“

„Ne, Volođenjka, izvini, ali ti ostani ovde. Od tebe će koristi biti malo… a svašta još može da se desi…“ Jurkovski reče posle kratke pauze:

„Dobro. Ja ću u međuvremenu načiniti nekoliko snimaka.“

Bikov požuri ka izlazu. Žilin iziđe za njim iz komandnog odeljenja i zaključa vrata. Bikov je užurbano govorio dok su izlazili:

„Uzećemo tanker, prema pelengu ćemo poći k njima i tamo ćemo ih čekati.“

„Pravilno, Aleksej Petroviču“, reče Žilin. „Šta li su to tamo pronašli?“

„Ne znam“, reče Bikov kroz zube. „I ne tiče me se. Dok ja budem razgovarao sa kapetanom, ti idi u komandno odeljenje i pozabavi se pelengiranjem.“

U hodniku opservatorije Bikov uhvati dežurnog i naredi mu:

„Mi sad idemo na tanker. Skini prelazni most i zaključaj ulaz.“

Dežurni klimnu glavom.

„Drugi kosmoskaf se vraća“, reče. Bikov se zaustavi. „Ne, ne“, sa žaljenjem reče dežurni. „Neće biti brzo, kroz jedno tri sata.“

Bikov ćutke krete dalje. Prođoše pored kesona, pored klupice od bambusa, i uskim tesnim hodnikom se popeše u komandno odeljenje tankera. Kapetan Korf i njegov navigator su stajali nagnuti nad uskim stočićem i razgledali neki plavičasti crtež.

„Dobar dan“, reče Bikov.

Žilin, ne govoreći ni reči, priđe radio-stanici i pokuša da je dotera na talasnu dužinu kosmoskafa. Kapetan i navigator ga zapanjeno pogledaše. Bikov im priđe.

„Ko je kapetan?“ upita.

„Kapetan Korf“, reče riđi kapetan. „Ko ste fi? Zašto?“

„Ja sam Bikov, kapetan Tahmasiba. Molim vas da mi pomognete.“

„Otma“, reče kapetan Korf. Pogleda Žilina. Ovaj se mučio s radio-stanicom.

„Dva naša druga su se spustila u Prsten“, reče Bikov.

„O!“ Na licu kapetana se videlo čuđenje. „Kako neopresno!“

„Meni je potreban brod. Ja vas molim da mi date vaš.“

„Moj prot“, izgubljeno reče Korf. „Da idete u Persten?“

„Ne“, reče Bikov. „U Prsten samo u krajnjoj potrebi. Ako dođe do nesreće.“

„A gde vaš prot?“ upita Korf nepoverljivo.

„Ja imam fotonski teretnjak“, odgovori Bikov.

„A“, reče Korf. „Da, njeka ne moše…“

Iz zvučnika se začu glas Jurkovskog.

„Pričekaj, sad ću se izvući.“

„A ja ti govorim, Volođenjka, sedi na mestu“, reče Mihailo Antonovič.

„Tebi to dugo traje.“

Mihailo ništa ne odgovori.

„To oni u Persten?“ upita Korf pokazujući na radio-stanicu.

„Da“, reče Bikov. „Da li pristajete?“

Žilin priđe i stade pored njih.

„Da“, reče Korf. „Trepa pomoći.“