Tahmasib

„Pre svega, ilovača se tamo u potpunosti skamenila i starost otiska ne dolazi u pitanje. Zar mislite da Usodzuki nije pomislio i na takvu mogućnost?“

„Onda je to laž“, reče uporni Sadovski.

„Recite, Ivane“, reče Šemjakin, „a fotografija traga nije objavljena?“

„Kako da ne“, reče Žilin. „I fotografija traga, i fotografija pećine i fotografija Uzodzukija… Pritom ne zaboravite da Japanci imaju relativno malu nogu, najveći broj kod njih je četrdeset i dva.“

„Dajte ovako“, reče Gorčakov. „Smatraćemo da je pred nas postavljen zadatak da stvorimo logički neoborivu hipotezu, koja objašnjava to japansko otkriće.“

„Molim“, reče Šemjakin. „Predlažem — Došljak. Nađite nelogičnost u toj hipotezi.“

Sadovski odmahnuvši rukom reče:

„Opet Došljak, možda neki brontosaurus.“

„Jednostavnije je pretpostavljati“, reče Gorčakov „da je to trag nekog Evropljanina. Nekog turiste koji se onuda prošetao.“

„Da, to je ili neka nepoznata životinja ili turista“, reče Vlček. „Tragovi životinja uvek imaju čudnovate oblike.“

„Starost“, tiho reče Žilin.

„Onda je to neka nepoznata životinja.“

„Na primer, patka“, reče Sadovski.

Bikov se vrati, smesti u fotelju i upita:

„O čemu razgovarate?“

„Eto, drugovi pokušavaju da nađu objašnjenje za japanski trag“, reče Žilin.

„Pretpotavlja se: Došljak, Evropljanin, nepoznata životinja.“

„I?“ upita Bikov.

„Sve te hipoteze“, reče Žilin, „čak i hipoteza o Došljaku, imaju jedino neobjašnjivu stvar.“

„Naime?“ upita Šemjakin.

„Zaboravio sam da vam kažem“, reče Žilin. „Pećina je površine od četrdeset kvadratnih metara. Otisak cipele se nalazi u samom centru pećine.“

„I šta onda?“ upita Šemjakin.

„A postoji samo jedan jedini trag“, reče Žilin. Izvesno vreme svi su ćutali.

„Da“, najzad otegnuto reče Sadovski. „Balada o Jednonogom Došljaku.“

„Možda su ostali tragovi izbrisani?“ upita Vlček.

„Isključeno“, reče Žilin. „Dvadeset pari jasnih otisaka bosih nogu po celoj pećini i jedan jedini otisak cipele na sredini.“

„Znači“, reče Bikov, „da je Došljak bio jednonog. Doneli su ga u pećinu, postavili uspravno i, pošto su razjasnili sve što ih je interesovalo, pojeli ga na licu mesta.“

„A zašto da ne?“ reče Mihailo Antonovič. „Po mome mišljenju, to je logično.“

„Loše je što je samo na jednoj nozi“, zamišljeno reče Šemjakin. „Teško je zamisliti jednonogo razumno biće.“

„Možda je bio invalid“, pretpostavi Gorčakov.

„Jednu nogu su mogli i odmah da mu pojedu“, reče Sadovski.

„Bože moj, kakvim se glupostima bavimo“, reče Šemjakin. „Idemo na posao, to će biti najbolje.“

„Ne, izvini“, reče Vlček. „Treba videti u čemu je stvar. Postavljam sledeću hipotezu: Došljak je pravio ogromne korake. Oni su svi nenormalno krakati.“

„On bi u tom slučaju razbio glavu o svod pećine“, usprotivi se Sadovski.

„Najverovatnije je da je bio krilat — uleteo je u pećinu, video da imaju loše namere, odbacio se i odleteo. Šta vi o tome mislite, Ivane?“

Žilin otvori usta da odgovori, ali umesto toga podiže prst i reče:

„Pažnja! Generalni inspektor!“

U kajut-kompaniju crven u licu uđe Jurkovski.

„Fuj!“ reče. „Kako je ovde divno sveže. Planetolozi, zove vas vaš šef. I uzmite u obzir da je tamo, kod vas, negde oko četrdeset stepeni. Iznad nule.“ Okrete se Juri: „Spremaj se, kadete. Dogovorio sam se s kapetanom tankera. On će te prebaciti na Prsten-2.“ Jura se trže i prestade da se smeška. „Tanker polazi kroz nekoliko sati, ali je bolje tamo otići na vreme. Vanja, ispratićeš ga. Da!

Planetolozi! Gde su planetolozi?“ Istrčao je u hodnik. „Šemjakine! Paša!

Pripremi fotografije koje si snimio nad Prstenom. Moram ih pogledati. Mihailo, ne odlazi, pričekaj jedan trenutak. Ostani ovde. Aleksej, ostavi knjigu, moram da porazgovaram s tobom.“

Bikov ostavi knjigu. U kajut-kompaniji su ostali samo on, Jurkovski i Mihailo Antonovič. Jurkovski poče da juri iz ugla u ugao.

„Šta ti je?“ upta Bikov sumnjičavo ga posmatrajući.

Jurkovski se najednom zaustavi.

„Evo šta, Aleksej“, reče. „Dogovorio sam se sa Markuškinom, on će mi dati kosmoskaf. Hoću da vidim Prsten. Potpuno siguran, bezopasan let, Aleksej.“

Jurkovski se najednom razbesne. „Zašto me tako posmatraš? Momci lete tamo dva puta dnevno već čitavih godinu dana. Da, ja znam da si ti uporan. Ali ja se ne spremam da se spuštam u Prsten, ja hoću samo da letim nad njim. Potčinjavam se tvojim naređenjima, uvaži i ti moju molbu. Molim te najponiznije, đavo ga odneo.

Na kraju krajeva, jesmo li drugovi ili nismo?“

„U čemu je stvar?“ upita Bikov mirno.

Jurkovski ponovo poče da šparta iz ugla u ugao. „Daj mi Mihaila“, odsečno reče.

„Šta-a-a?“ reče Bikov lagano se uspravljajući.

„Ili ću poleteti sam“, reče Jurkovski. „A ja se ne razumem mnogo u te kosmoskafe.“

Bikov zaćuta. Mihailo Antonovič je gledao čas jednog čas drugog.

„Deco“, reče, „ja ću sa zadovoljstvom… U čemu je stvar?“

„Mogao bih da uzmem pilota sa stanice“, reče Jurkovski, „ali ja molim Mihaila, jer je on sto puta iskusniji i oprezniji od svih njih tamo zajedno. Da li shvataš? Oprezniji!“