Tahmasib

Dispečer, obuhvativši rukama gola ramena, povika: „Brže, molim vas!“ Zidovi hodnika su bili delimično demontirani i žuta mreža termoelemenata je blistala u plavičastoj svetlosti. Kraj kajut-kompanije se skoro sudariše s inženjerom-kontrolorom. Inženjer je na sebi imao bundu, dugačku skoro do zemlje, ispod koje se videla plava trenerka. Na glavi je nosio ogromnu šubaru. Reklo bi se da je obukao sve što je imao.

Jurkovski zimogrožljivo strese ramenima i otvori vrata kajut-kompanije.

U prostoriji su za stolom, pričvrstivši se za stolice, sedela petorica ljudi u bundama s podignutim okovratnicima. Ličili su na stražare iz doba Alekseja Tihog i pili vrelu kafu iz prozračinih termosa. Kada ugleda Jurkovskog, jedan od njih razgrnu okovratnik i ispustivši iz usta oblak pare, reče:

„Dobar dan, Vladimire Sergejeviču. Nešto ste lako odeveni. Sednite. Hoćete kafu?“

„Šta je ovo kod vas?“ upita Jurkovski.

„Regulišemo“, reče neko.

„A gde je Markuškin?“

„Markuškin vas čeka u kosmoskafu. Tamo je toplo.“

„Odvedite me“, reče Jurkovski.

Jedan od planetologa ustade i isplovi sa Jurkovskim u hodnik. Drugi, dugonja, reče:

„Recite, među vama više nema generalnih inspektora?“

„Nema“, reče Bikov.

„Onda ću vam otvoreno reći: pseći nam je život. Juče je u celoj opservatoriji temperatura bila plus trideset, a u kajut-kompaniji je bilo čak i trideset i tri. Noću je temperatura iznenada opala. Promrzle su mi noge. Pri ovakvim naglim promenama temperature nikome se ne radi i zato radimo jedan po jedan u kosmoskafima. Tamo je autonomno grejanje. Kod vas se ovakve stvari ne dešavaju?“

„Dešava se“, reče Bikov. „Za vreme nesrećnih slučajeva.“

„I vi živite ovako celu godinu?“ užasnuto upita Mihailo Antonovič.

„Ne, šta vam je! Tek oko mesec dana. Ranije ti padovi temperature nisu bili tako strašni. Ali mi smo organizovali brigadu za pomoć inženjerima i eto… sami vidite…“

Jura je pijuckao iz termosa vrelu kafu. Osećao je da se smrzava.

„Brrrr!“ reče Žilin. „Recite, da nemate ovde slučajno neku oazu?“

Planetolozi se zgledaše.

„Jedino možda u kesonu“, reče jedan.

„Ili u kupatilu“, reče drugi. „Ali tamo je vlažno.“

„Neprijatno je ovde“, požali se Mihailo Antonovič.

„No, znate šta“, predloži Bikov. „Idemo svi k nama.“

„Eh“, reče dugonja. „A posle se treba ponovo vratiti ovamo.“

„Idemo, idemo“, reče Mihailo Antonovič. „Tamo ćemo i porazgovarati.“

„Nekako to nije po pravilima gostoprimstva, neodlučno reče dugonja.“

Svi zaćutaše. Jura reče:

„Kako interesantno sedimo — četiri prema četiri, kao da je šahovski turnir.“

Svi ga pogledaše.

„Idemo, idemo k nama“, reče Bikov odlučno ustajući.

„Nekako je ipak nezgodno“, reče jedan od planetologa. „Ipak, idemo, posedećemo kod vas. Možda ćemo uspeti i da porazgovaramo.“

Žilin reče:

„Kod nas je toplo. Mali okret regulatora i — može da bude kao u paklu. Sedećemo u lakim, lepim odelima. Nećemo da šmrkćemo.“

U kajut-kompaniju uđe turoban čovek sa bundom prebačenom preko golog tela.

Gledajući u tavanicu, on neljubazno reče:

„Izvinite, molim vas, ali mogli bi da se raziđete po svojim kabinama. Kroz pet minuta isključićemo vazduh.“

Čovek nestade. Bikov, ne govoreći ni reči, pođe ka izlazu. Svi kretoše za njim.

Svečano ćuteći, prošli su hodnikom, zagrcnuli se vrelim vazduhom u praznom kesonu i najzad stigli na Tahmasib. Dugajlija planetolog je veštim i brzim pokretom smakao sa sebe bundu i sako i počeo da odmotava sa vrata topao šal.

Tople stvari strpaše u plakar. Zatim počeše da se predstavljaju i stežu jedan drugome ledene ruke. Dugajlija planetolog se zvao Rafailo Gorčakov. Ostala trojica, kako se ispostavilo, bili su Jozef Vlček, Jevgenije Sadovski i Pavel Šemjakin. Kada su se otkravili, bili su to veseli, brbljivi momci. Uskoro se ispostavilo da Gorčakov i Sadovski istražuju turbulentna kretanja u Prstenu, da nisu oženjeni, da vole Greema Grina i Strogova, da više vole bioskop od pozorišta i da sada u originalu čitaju Eseje Montenja, da neorealističko slikarstvo ne razumeju, ali da ne isključuju mogućnost da i u njemu nešto postoji; da Jozef Vlček traži u Prstenu gvozdenu rudu metodom neutronskih odražavanja i pomoću bombi-munja, da je po struci violinista, da je bio prvak Evrope u trčanju na četiri stotine metara s preponama i da je u sistem Saturna dospeo sveteći se svojoj devojci zbog njene hladnoće i neosetljivosti; da je, na kraju, Pavel Šemjakin oženjen, da ima decu i da radi kao asistent u Institutu planetologije, bori se za hipotezu o veštačkom poreklu Prstena i da ima nameru — glavu da da, ali da pretvori hipotezu u teoriju.

„Sva je nesreća u tome“, govorio je vatreno, „što su naši kosmografi, kao istraživačke letelice, ispod svake kritike. Jako su spori i nesigurni. Kad sedim u kosmoskafu nad Prstenom, plače mi se od tuge. Rukom čovek da dohvati… A najstrože nam je zabranjeno da se spuštamo u Prsten. Ja sam čvrsto ubeđen da bi prvo istraživanje Prstena dalo neočekivane rezultate. Barem neki končić…“

„Kakav, na primer?“ upita Bikov.

„E, to već ne znam…“