Piknik pored puta

Pa i oni se takođe plaše, mislio je Nunan, vraćajući se do «Pežoa». Plaše se, mudrijaši... A tako i mora da bude. Oni bi morali da se plaše čak i više nego svi mi, obični ljudi, zajedno. Jer mi u tome ništa ne razumemo, a oni barem razumeju da ništa ne razumeju. Gledaju puni straha taj bezdan i znaju da se moraju spustiti u njega — a kako da se spuste dole, šta će naći tamo i, što je najvažnije, hoće li moći posle da se izvuku?... A svi mi ostali okrenuli smo glave, takoreći, na drugu stranu. A možda to tako i treba? Neka sve ide svojim redom, a mi ćemo već nekako preživeti. Dobro je on rekao: najvažnije kod čovečanstva je to, što je preživelo i namerava da opstane i dalje... Ma đavo da vas nosi, reče Nunan u sebi došljacima. Niste mogli da priredite svoj piknik na nekom drugom mestu. Na Mesecu, na primer... Ili na Marsu. Vi ste ista ravnodušna bagra kao i svi drugi, iako ste naučili da sabijate prostor. Napravili piknik. Piknik...

A kako ću ja sa svojim piknicima? — mislio je Nunan, lagano vozeći «Pežo» po dobro osvetljenim mokrim ulicama. Kako da to najveštije izvedem? Po principu najmanjeg otpora. Kao u mehanici. Šta mi vredi moja inženjerska diploma, ako ne umem da smislim kako da uhvatim jednog sakatog lupeža?...

Zaustavio je auto ispred zgrade gde je živeo Redrik Šuhart i neko vreme sedeo za volanom, smišljajući kako da vodi razgovor. Onda je izvadio «etak», izišao iz auta i tek onda primetio da zgrada izgleda napuštena. U prozorima nije bilo svetala, u parku nikog nije bilo, čak ni ulična rasveta nije radila. To ga je podsetilo šta će sad videti, i on se stresao. Čak je pomislio da bi bilo bolje da pozove Redrika telefonom pa da popriča sa njim u autu ili u nekom mirnom baru, ali je odmah odagnao tu misao. Iz više razloga. I na kraju krajeva, reče on sebi, neću valjda i ja da postanem kao oni preplašeni bednici koji su pobegli iz ove zgrade.

Ušao je u zgradu i polako se popeo dugo nepočišćenim stepeništem. U zgradi je bilo mrtvački tiho, mnoga vrata od stanova bila su odškrinuta ili sasvim otvorena i iz mračnih predsoblja je zaudaralo na vlagu i prašinu. Zaustavio se pred vratima Redrikovog stana, zagladio kosu iza ušiju, duboko udahnuo i pritisnuo zvono. Unutra je neko vreme bilo tiho, onda je škripnuo parket, škljocnula je brava i vrata se otvoriše. Korake nije čuo.

Na pragu je stajala Majmunčica, ćerka Redrika Šuharta. Iz predsoblja je na polutamni podest padalo jarko svetlo i Nunan je u prvom trenutku video samo tamnu siluetu devojčice i pomislio, kako je ona porasla za ovih nekoliko meseci. Ali onda se ona povukla unutra i on vide njeno lice.

Usta mu se u trenutku osušiše.

— Zdravo, Marija — rekao je, nastojeći da mu glas bude što nežniji. — Pa, kako je, Majmunčice?

Ona ne odgovori. Ćutala je i potpuno bešumno uzmicala prema vratima u dnevnu sobu, gledajući ga ispod oka. Izgleda, kao da ga nije ni prepoznala. A i on, pošteno govoreći, nije mogao da prepozna nju. Zona, pomislio je. Užas...

— Ko je to? — upitala je Guta, izvirujući iz kuhinje. — Gospode, Dik! Pa gde ste vi? Znate li da se Redrik vratio?

Ona je pošla prema njemu, u hodu brišući ruke peškirčićem — još uvek onako lepa, energična, snažna, ali i na njoj je ovo ostavilo traga: bila je mršavija u licu a oči su joj bile nekako...

grozničave, šta li...

Poljubio ju je u obraz, dao joj mantil i šešir i rekao:

— Čuo sam, čuo sam... Nikako nisam imao vremena da svratim. Je l’ kod kuće?

— Kod kuće je — odgovorila je Guta. — Tamo je kod njega jedan... Verovatno će brzo otići; već dugo tamo sede. Dođite, Dik...

Nunan prođe hodnikom i zastade pred vratima dnevne sobe. Unutra je sedeo neki starac.

Kopija. Nepomičan i malo nagnut ustranu. Ružičasto svetlo od abažura padalo je na široko tamno lice koje kao da je bilo istesano od starog drveta, upala bezuba usta i oči bez sjaja. I odmah je Nunan osetio miris. Znao je da je to samo igra nerava, miris se oko njih osećao tek nekoliko prvih dana a onda sasvim nestajao, ali Ričard Nunan kao da ga je osećao sećanjem — težak, topao miris raskopane zemlje.

— Bolje dođite u kuhinju — žurno je rekla Guta. — Ja tamo spremam večeru, pa ćemo proćaskati.

— Da, naravno — rekao je Nunan sa lažnom veselošću. — Koliko se nismo videli!... Niste zaboravili moje omiljeno piće pre večere?

Ušli su u kuhinju. Guta je odmah otvorila frižider, a Nunan je seo za sto i pogledao oko sebe.

Kao i uvek, ovde je sve bilo čisto, nad šerpama se dizala para. Štednjak je bio nov, poluautomatski — znači, imali su novca.

— Pa, kako je on? — upitao je Nunan.

— Ma isti kao i uvek — odgovorila je Guta. — Smršao je u zatvoru, ali se odmah popravio.

— Riđ?

— Isto kô i pre.

— Živčan?

— Isto! Takav će biti do smrti.

Guta stavi pred njega čašu «Krvave Meri» — prozirni sloj ruske votke kao da je lebdeo nad slojem soka od paradajza.

— Nije mnogo? — upitala je.

— Baš koliko treba — Nunan je izručio u sebe smesu. Pade mu na pamet, da mu je to prvo pravo piće danas. — E, ovakoje već bolje — rekao je.

— Kako ste vi? — upitala je Guta. — Što vas tako dugo nije bilo?