Dve Zemlje

„Pa, ono što ste radili — oprosti mi, naučniče Huld, ali ne vidim nijedan prijatan način da to kažem — ono što ste radili predstavljalo je promašaj. Približavalo se vreme za Savetovanje sedokosih i tada je trebalo da ti i on iznesete koji je vaš doprinos društvu. Da li je moguće da se on toliko plašio da bi vaš rad mogao da bude okončan, da je, recimo odlučio da oduzme sebi život?“

„Ne,“, rekao je Adikor, zapanjen ovim pitanjem. „Ne, zapravo, ako bi neko od nas dvojice i ostavio loš utisak na Savetovanju, to bih bio ja, a ne on.“

Bolbej je pustila da ove njegove reči neko vreme vise u vazduhu, a onda je rekla: „Da li bi želeo da o tome kažeš nešto više?“

„Ponter je bio teoretičar“, rekao je Adikor. „Njegove teorije nisu bile ni dokazane ni osporene, tako da je još bilo sasvim opravdano da se i dalje radi na njima. Ali, ja sam bio inženjer: trebalo je da ja budem taj koji će da napravi eksperimentalnu opremu kojom bi bilo moguće proveriti Ponterove ideje. Taj aparat — naš prototip kvantnog kompjutera — bio je promašaj. Savet sedokosih bi mogao da zaključi da je moj doprinos društvu neodgovarajući, ali ne bi, sasvim sigurno, smatrali da je i Ponterov.“

„Znači, Ponterova smrt nikako nije mogla da bude samoubistvo“, pitala je Bolbej.

„Podsećam te ponovo“, počela je Sard, „da moraš da govoriš o naučniku Boditu kao da je živ sve dok — i ako — ja ne odlučim suprotno.“

Bolbej se ponovo naklonila sudiji. „Ponovo se izvinjavam“, rekla je, a zatim se obratila Adikoru. „Da je Ponter želeo da se ubije, da li je pošteno reći, naučniče Huld, da on ne bi sebi oduzeo život tako da to baci sumnju na tebe.“

„I sama pomisao da bi on sebi oduzeo život je neverovatna“, rekao je Adikor.

„Da, slažemo se oko toga“, rekla je Bolbej mirno, „ali, hipotetički gledano, da je on želeo da to učini, sigurno ne bi za to odabrao način koji bi bacio sumnju da se radi o zločinu, da li se slažeš?“

„Da, slažem se“, odgovorio je Adikor.

„Hvala ti“, rekla je Bolbej. „A sada, što se tiče onoga pitanja koje je pokrenuto — da bi tvoj doprinos, možda, bio ocenjen neodgovarajućim...“

Adikor se vrpoljio na stolici. „Da?“

„Pa, ja, naravno, nisam imala nameru da to pokrećem“, rekla je Bolbej. Adikor je u njenom glasu osetio da je neiskrena. „Ali pošto si ti sam pokrenuo to pitanje, možda bi trebalo da se pozabavimo njime.“

Adikor nije ništa rekao i posle izvesnog vremena Bolbej je nastavila. „Kako si se osećao“, počela je tiho, „živeći u njegovoj senci?“

„Molim?“

„Pa, upravo si nam rekao da je bilo malo verovatno da će njegov doprinos biti preispitivan, ali da je bilo moguće da se to dogodi s tvojim.“

„Na sastanku Saveta koji je trebalo da se održi, da“, rekao je Adikor, „ali uopšte gledano...“

„Uopšteno gledano,“, rekla je Bolbej, s prizvukom prepredenosti u svom dubokom glasu, „moraš da priznaš da je tvoj doprinos predstavljao tek delić njegovog. Da li je to tačno?“

„Da li je ovo neophodno?“ — umešala se Sard.

„Zapravo, sudijo, ja verujem da jeste“, rekla je Bolbej. Sard je delovala kao da je u nedoumici, ali je klimnula glavom davši znak Bolbej da nastavi. Ona je to i učinila.

„Sasvim sigurno, naučniče Huld, ti znaš da će se onda kada generacije koje tek treba da se rode budu studirale fiziku i informatiku, Ponterovo ime često spominjati, a tvoje retko, ako i uopšte?“

Adikor je mogao da oseti kako mu se puls ubrzava. „Nisam nikada o tome razmišljao“, odgovorio je.

„Oh, hajde“, rekla je Bolbej kao da oboje znaju da to nije istina. „Razlika u vašem doprinosu je očigledna.“

„Upozoravam te ponovo, Bolbej“, rekla je sudija Sard. „Ne vidim nikakav razlog da ponižavaš optuženog.“

„Ja samo pokušavam da ispitam kakvo je bilo njegovo mentalno stanje“, odgovorila je Bolbej, ponovo se naklonivši sudiji. Ne čekajući da Sard išta kaže, Bolbej se opet okrenula ka Adikoru. „Dakle, naučniče Huld, reci nam kako je bilo osećati da si ti taj čiji je doprinos manje značajan?“

Adikor je duboko udahnuo. „Nije na meni da odmeravam vrednost naših doprinosa.“

„Naravno da nije, ali nema sumnje da je postojala razlika između tvog i njegovog doprinosa“, rekla je Bolbej kao da se Adikor bavi nekim nevažnim detaljem, umesto da posmatra širu sliku. „Dobro je poznato da je Ponter bio taj koji je genijalan.“ Bolbej se nasmešila. „Ponovo te pitam: reci nam kako si se osećao.“

„Osećam se“, rekao je Adikor, pokušavajući da mu se u glasu ništa ne pokaže, „potpuno isto danas kao i što sam se osećao pre nego što je Ponter nestao. Jedino što se promenilo je da sam sada toliko tužan da to ne mogu rečima da izrazim zbog gubitka najboljeg prijatelja.“

Bolbej je kružila iza njega. Stolica je imala sedište koje je moglo da se okreće i Adikor bi mogao da je prati dok se kretala, ali je odlučio da to ne čini.

„Svog najboljeg prijatelja?“ — pitala je Bolbej, kao da se radi o nekom zapanjujućem priznanju. „Svog najboljeg prijatelja, zar ne? A kako si se ti odnosio prema tom prijateljstvu kada je Ponter nestao? Tako što si govorio da su tvoj softver i oprema, a ne njegove teorije, predstavljali suštinu eksperimenta.“