Tornjevi ponoći

Deo grada iza njih delovao je nekako... neuglednije nego što bi trebalo. Isprano. Kaldrma je bila svetlije siva, a zidovi nekako manje smeđi ili sivi nego što bi trebalo da jesu.

„Jeste li poslali ljude da traže povređene?", uputa Ninaeva.

Jedan od Branitelja odmahnu glavom. „Ne damo ljudima da ulaze, ovaj, gospo Aes Sedai. Nije bezbedno."

Većina Tairenaca još se nije navikla na to da ukazuje poštovanje Aes Sedai. Sve doskora, usmeravanje je u gradu bilo zabranjeno.

„Pošaljite ljude u potragu", odlučno naredi Ninaeva. „Gospodar Zmaj će biti ljut ako vaša kolebljivost dovede do gubitka života. Počnite sa oboda. Pozovite me ako nađete nekoga kome mogu da pomognem."

Stražari odoše, a Ninaeva se okrenu da pogleda Nefa, i on klimnu. Ona krenu i načini jedan korak u zahvaćeni deo grada. Kada joj noga dodirnu kaldrmu, kamen se pretvori u prah i stopalo joj potonu kroz razmrskanu kaldrmu i tresnu u nabijenu zemlju.

Ona spusti pogled, osećajući kako je hvata jeza. Ona produži, a kamen nastavi da se pretvara u prah kako ga je doticala. Ona i Nef dođoše do jedne obližnje zgrade, ostavljajući za sobom trag koji se sastojao od kamene prašine.

Ta zgrada je bila gostionica s lepim balkonima na spratu, tananim šarama od kovanog gvožđa u staklenim prozorima i tamno obojenim tremom. Vrata su bila otvorena, ali kada je digla nogu da kroči na niski trem, daske se takođe pretvoriše u prah. Ona se ukopa i spusti pogled. Nef priđe do nje, pa kleknu i protrlja prašinu među prstima.

„Meko je“, tiho kaza. „Nikada nisam dodirnuo finiji prah."

U vazduhu se osećala neprirodna svežina, što je bilo u čudnoj suprotnosti s nemom ulicom. Ninaeva duboko uzdahnu, pa uđe u gostionicu. Morala je da se probija kroz prah, jer joj je drveni pod bio u visini kolena, pošto su se daske raspadale kako ih je dodirivala.

Unutrašnjost gostionice bila je mračna. Podne svetiljke više nisu gorele. Ljudi su sedeli za stolovima, okamenjeni usred pokreta. Većina velmoža bila je lepo odevena - bili su to ljudi s nauljenim i zašiljenim bradama. Jedan je sedeo za obližnjim visokim stolom, oko kojeg su bile stolice visokih nogara. Vrč jutarnjeg piva napola je prineo usnama. Sedeo je nepomično, a usta su mu bila otvorena kako bi otpio gutljaj.

Nefovo lice bilo je sumorno, mada je tog Aša’mana malo šta iznenađivalo ili onespokojavalo. On načini još jedan korak napred, a Ninaeva se munjevito pruži i zgrabi ga za ruku. On se namršti na nju, ali ona mu samo pokaza naniže. Tačno ispred njega - jedva vidljiva ispod i dalje čitavih podnih dasaka neposredno ispred njih - bila je provalija. Samo što nije kročio u podrum te gostionice.

„Svetlosti", izusti Nef i ustuknu. Ona kleknu, pa kucnu po dasci ispred njega. Drvo se raspade i rasu u mračni podrum.

Ninaeva izatka Duh, Vazduh i Vodu kako bi Kopala po čoveku koji je sedeo na jednoj stolici do nje. Obično bi dodirnula nekoga kako bi Kopala, ali ovoga puta se kolebala da to uradi. Kopanje može da radi bez dodirivanja, ali neće biti jednako delotvorno za svrhu Lečenja.

Ništa nije pronašla Kopajući. Nikakav znak života, nikakav osećaj da je taj čovek ikada bio živ. Čak mu ni telo nije bilo sveže. Dok joj je srce silazilo u pete, počela je da Kopa po svim ostalima u mračnoj sobi. Po služavci koja je nosila doručak, trojici andorskih trgovaca. Gojaznom gostioničaru, kojem mora da je bilo teško da prolazi između preblizu postavljenih stolova. Po ženi u skupoj haljini koja je sedela na samom kraju trpezarije i uštogljeno čitala neku knjižicu.

Ni u kome od njih nije bilo života. To nisu bili leševi, već ljušture. Drhtavim prstima, Ninaeva posegnu i dodirnu po ramenu čoveka za visokim stolom. On se smesta rasprši u prah i uruši se, dižući prašinu. Stolica i daske ispod njega nisu se rasturili.

„Ovde nema nikoga koga bismo mogli da spasemo", reče Ninaeva.

„Jadni ljudi“, kaza Nef. „Svetlost im prihvatila duše.“

Ninaeva često nije mogla da oseti sažaljenje prema tairenskim velmožama - od svih ljudi koje je u životu upoznala, oni joj deluju najbahatije. Ali niko ne zaslužuje da ga pogodi to što se tu desilo. Sem toga, tim mehurom je zahvaćen i veliki broj običnih ljudi.

Ona i Nef izađoše iz zgrade. Ninaeva je osećala sve veći bes dok je cimala pletenicu. Mrzi kada se oseća bespomoćno. Baš kao onaj jadni stražar koji je otpočeo požar u vlastelinskoj kući u Arad Domanu, ili ljudi koji su oboleli od čudnih bolesti. Danas te prašnjave ljušture. Šta joj vredi to što je naučila da Leči ako ne može da pomaže ljudima?

A sada mora da ode. Da se vrati u Belu kulu. Oseća se kao da je to bežanje od nečega. Okrenu se i pogleda Nefa. „Vetar“, kaza.

„Ninaeva Sedai?"

„Zapahni ovu zgradu naletom vetra, Nefe", reče. „Hoću da vidim šta će se desiti."

Aša’man učini kako mu je rečeno, pa njegova prva nevidljiva tkanja poteraše talas vazduha ispred sebe. Čitava zgrada se rasturi i raspade u prah, koji vetar odnese kao maslačkovo seme. Nef se okrenu da je pogleda.

„Šta si ono rekao, koliko je ovaj mehur bio širok?" upita ga ona.

„Jedno dve ulice širok u svim smerovima."