Srce zime

„Je li moja žena zaista pošla u lov, Selanda?" zarežao je gnevno. „Pre toga nikad nije htela." Bes je kipteo u njemu kao plamen podstican svime što se desilo tog dana. Jednom rukom je odgurnuo Koraka i zakoračio ka ženi, nadvijajući se nad njom. Ždrebac zabaci glavu osetivši Perinovo raspoloženje. Svi zglobovi u pesnica ga zaboleše koliko je čvrsto stegao uzde. „Ili je izjahala da se nađe s nekim od vas, dok ste dolazili pravo iz Abile? Je li oteta zbog vašeg prokletog uhođenja?"

To nije imalo nikakvog smisla, i znao je čim su mu reči napustile usne. Faila je mogla da priča s njima bilo gde. I nikad ne bi organizovala sastanak sa svojim doušnicima - Svetlosti, svojim doušnicima! - dok je u društvu s Berelajn. Uvek je bila greška progovoriti bez razmišljanja. Znao je za Masemu i Seanšane zahvaljujući njihovom uhođenju. Ali hteo je da iskali bes, trebalo mu je da iskali bes, a ljudi koje je želeo da čekićem smrvi u prašinu bili su miljama daleko. S Failom.

Selanda nije ustuknula pred njegovim gnevom. Oči joj se skupiše u dva procepa. Prsti su joj se otvarali i zatvarali na balčaku mača, i nije bila jedina. „Umrli bismo za gospu Failu!“, odsekla je ona. „Ništa što smo mi uradili nije je dovelo u opasnost! Zakleli smo joj se vodenim zavetom!" Faili, a ne njemu, čulo se u tonu njenog glasa.

Treba da se izvini. Znao je da treba. Umesto toga reče im: „Možete da dobijete svoje konje ako mi date reč da ćete raditi kako vam ja kažem i da nećete pokušati ništa brzopleto." To i nije bila prava reč za ovu družinu. Bili bi u stanju da pojure sami čim saznaju gde je Faila. Bili bi u stanju da pro- ; uzrokuju to da Failu ubiju. „Kada je nađemo, ja ću odlučiti kako je spasti. Ako vaš vodeni zavet kaže drugačije, možete ga vezati u čvor, inače ću ja vezati vas."

Selandi se vilice stegoše i mrštenje se produbi, ali konačno reče: „Slažem se!“, kao da je smatrala da su joj reči iznuđene. Jedan od Tairenaca, dugonosi prikan po imenu Karlon, promumla u znak pobune, ali Selanda podiže prst i on zamuknu. S tako uskom bradom, verovatno je žalio što se obrijao. Mala i žena je imala ostatak ovih budala u šaci, zbog čega ona sama nije bila ništa manja budala. Vodena zakletva; nije nego! Nije sklanjala pogled. „Slušaćemo te dok se gospa Faila ne vrati. Onda smo ponovo njeni. I ona može odrediti naš toh.“ Zadnje reči delovale su kao da su upućene ostalima, a ne njemu.

„To mi je dovoljno", reče joj on. Pokušao je da ublaži ton, ali glas je i dalje bio grub. „Znam da ste joj odani, svi vi. Poštujem to. To je otprilike bilo sve što je poštovao kod njih. Kao izvinjenje to nije bilo mnogo, ali tako su to prihvatili. Pa neka bude. Dok god budu držali reč. Čitava gomila zajedno nije nikad odradila pošten celodnevni posao.

Logor se praznio. Kola su pošla na jug, klizeći na skijama iza teglećih konja. Konji su ostavljali duboke tragove, dok su sličuge pravile samo plitke brazde koje je sneg odmah prekrivao. I poslednji ljudi s brega penjali su se u sedla i pridruživali ostalima koji su već jahali za kolima. Malo sa strane, grupa Mudrih počela je da ih prestiže, a čak su i gai'šaini jahali tovarne konje. Koliko god se Danil usudio, ili nije usudio - što je bilo verovatnije - da bude čvrst, očigledno da je bilo dovoljno. U poređenju s gracioznošću Seonid i Masuri, Mudre su delovale naročito čudno u sedlu, mada ne toliko koliko gai’šaini. Još od trećeg dana u snegu, u belo obučeni muškarci i žene su jahali, pa ipak su se svijali nad visokim jabukama svojih sedala i držali se konjima za vrat ili grivu kao da očekuju da će sa sledećim korakom pasti. Mudre su im morale narediti da se popnu u sedla, inače to nikada ne bi učinili, a i sada su neki krišom silazili i hodali kada bi mislili da ih niko ne vidi.

Perin uzjaha Koraka. Nije bio siguran da i sam neće pasti. Mada je bilo vreme da uradi ono što nije želeo. Ubio bi za komad hleba, ili malo sira. Ili finog zeca.

„Aijeli dolaze!" viknu neko sa čela kolone i svi se zaustaviše. Začu se još nekoliko uzvika dok su pronosili vest, kao da nisu svi već čuli, i muškarci skidoše lukove s leđa. Vozari se uspraviše na svojim sedištima, zureći u daljinu, ili skačući dole da čučnu pored kola. Režeći ispod glasa, Perin obode Koraka.

Na čelu kolone Danil je još uvek bio u sedlu, a dva čoveka su nosila te krvave barjake, ali oko trideset ljudi je bilo na zemlji, navlaka strgnutih s lukova, a oni su zapinjali strele. Oni koji su im držali konje vrzmali su se upirući prstom i pokušavajući da dobiju jasan pogled. Grejdi i Niejld su takođe bili tamo, intenzivno zureći napred, ali mirno sedeći u sedlima. Svi drugi su se pušili od nemira. Aša’mani su se samo osmehivali... spremni.