Srce zime

Nateravši Stamenog da galopira najbrže što je riđan mogao, Perin se probijao kroz sneg, a ostali su ga pratili dok nije stigao pred okupljene Geldance. Tamo je stajala Berelajn u ogrtaču opšivenom krznom, uz Galena, jednookog kapetana Krilatih stražara, i Anuru, njenu Aes Sedai savetnicu, a svi su se, kako se činilo, raspravljali sa Alijandinim prvim kapetanom - niskim, prekaljenim čovekom po imenu Džerard Arganda, koji je tako snažno odmahivao glavom da su mu se guste bele perjanice uvijale na uglačanom kalpaku. Prva od Majena delovala je spremna da zagrize i u gvožđe, kroz Anurinu smirenost jedne Aes Sedai probijala se ozlojeđenost, a Galen se poigravao svojim kalpakom s crvenim perjanicama okačenim o sedlo, kao da je neodlučan treba li da ga stavi. Kada se na vidiku pojavio Perin, oni se okrenuše i poteraše svoje konje ka njemu. Berelajn je sedela ukočeno, ali joj je crna kosa lepršala na vetru, a njena vitonoga bela ždrebica je podrhtavala dok joj se znoj od napornog trka ledio na sapima.

Okruženom tolikim ljudima, bilo mu je gotovo nemoguće da razlikuje pojedine mirise, ali Perinu nije bio potreban nos da prepozna nevolju na vidiku. Pre nego što je uspeo da zatraži da mu objasne šta, za ime Svetlosti, misle da rade, Berelajn progovori s toliko zvaničnosti na svom porcelanskom licu da je gotovo zatreptao.

„Lorde Perine, tvoja gospa supruga i ja smo lovile s kraljicom Alijandom kada su nas napali Aijeli. Ja sam uspela da pobegnem. Niko drugi od družine nije se vratio, još uvek, mada je moguće i da su ih Aijeli zarobili. Poslala sam jedan vod kopljanika u izviđanje. Bile smo oko deset milja jugoistočno odavde, tako da bi trebalo da se vrate do zalaska sunca.“

„Faila je zarobljena?" ukočeno upita Perin. Još pre nego što su iz Geldana prešli u Amadiciju, čuli su o Aijelima koji pale i pljačkaju, ali to je uvek bilo negde drugde, u nekom narednom selu ili onom iza njega, ako ne još dalje. Nikad toliko blizu da bi brinuli o tome, ili da bi se uverili da je to išta više od običnih glasina. Ne kada je imao naređenja Randa krvavog al'Tora koja je morao da ispuni! A sad vidi i po kojoj ceni.

„Zbog čega ste još uvek ovde?“, glasno je zahtevao da zna. „Zbog čega niste svi u potrazi za njom?“ Shvatio je da viče. Došlo mu je da zavija, da ih rastrgne. „Spaljeni bili svi vi, šta još čekate?" Njen ravan odgovor, kao da ga izveštava koliko je ostalo hrane za konje, zabijao mu je iglice besa pravo u glavu. Još više zato što je bila u pravu.

„Upale smo u zasedu među dve ili tri stotine njih, lorde Perine, a ti znaš jednako dobro kao i ja, po onome što smo čuli, da bi takvih razbojničkih družina koje tumaraju po unutrašnjosti lako moglo biti desetak ili još više. Ako krenemo svom silom, mogli bismo se naći usred bitke koja bi nas skupo koštala, protiv Aijela, a da pri tom čak i ne budemo sigurni da su to baš oni koju su oteli tvoju gospu suprugu, pa čak ni je li još živa. To je prvo što moramo da saznamo, lorde Perine, ili sve ostalo postaje više nego beskorisno."

Ako je još uvek živa. Zadrhtao je, i odjednom ga obuze hladnoća. Led u kostima. U srcu. Mora biti živa. Mora biti. O, Svetlosti, trebalo je da je pusti da krene s njim u Abilu. Anurino lice sa širokim ustima, uokvireno tanušnim tarabonskim pletenicama, bilo je oličenje saučešća. Odjednom je postao svestan bola u šakama kojima je stezao uzde. Naterao se da popusti stisak, rastežući prste u rukavicama.

„Ona je u pravu", tiho progovori Elijas, primakavši se na svom škopcu. „Moraš da se sabereš. Jedan pogrešan postupak kada su u pitanju Aijeli isto je kao da tražiš da umreš. A mnogi mogu loše završiti zajedno s tobom. Nema nikakve koristi od umiranja ako ti žena ostane zarobljena." Pokušao je da mu glas zvuči opuštenije, ali Perin je mogao da nanjuši napetost. „U svakom slučaju, pronaći ćemo je, dečko. Ona im je možda i pobegla; takva žena. Možda pokušava da se probije nazad, ovamo, pešice. Trebaće vremena za to, hoće zaista, u haljini. Izviđači Prve pronaći će tragove." Prolazeći prstima kroz dugu bradu, Elijas se samoprekorno nasmeja. „Ako ja ne mogu da nađem više od Majenaca, ima da jedem koru. Vratićemo ti je.“

Perin nije bio zavaran. „Da“, progovori on promuklo. Niko nije mogao pešice da pobegne Aijelima. „Idite sada. Požurite." Uopšte se nije zavaravao. Taj je čovek očekivao da nađe Failino telo. Mora da bude živa, a to znači zarobljena, ali bolje da je zatvorenica nego...

Nisu mogli da se sporazumevaju kao što su to činili s vukovima, ali Elijas je oklevao, kao da je razumeo Perinove misli. Ali nije ni pokušao da ih ospori. Njegov škopac pođe na jugoistok, što je brže mogao po snegu, a Aram pođe za njim pošto je, smrknut, bacio jedan brz pogled ka Perinu. Nekadašnji Krpar uopšte nije voleo Elijasa, ali je gotovo obožavao Failu, ako ni zbog čega, a ono zato što je bila Perinova žena.