Srce zime

Tupo lice ozari joj se od razumevanja i ona odmahnu rukom. „Ne, ne! Ne kao... ne tako!“ Ne kao ti, zamalo što nije rekla. „To je stvar od žica i točkova i velikih glinenih ćupova i Svetlost zna čega sve ne. On to zove munje, i ja sam videla da je pacov skočio na jedan od ćupova, na metalnu šipku koja je virila na vrhu. Sasvim sigurno je izgledao kao da ga je udarila munja." Glas joj se ispuni nadom. „Mogu ga naterati da prestane, ako hoćete."

Pokušao je da zamisli nekoga kako leti na zmaju, ali ta pomisao bila je besmislena. Hvatanje munje u ćupove nije mogao ni da zamisli. Pa ipak... „Neka nastavi kao i do sada, upravnice. Ko zna? Možda će se ispostaviti da će jedan od ovih izuma biti važan. Ako makar jedan radi kako tvrde, daj izumitelju nagradu."

Dobrejnovo lice potamnelo od sunca delovalo je sumnjičavo, mada je gotovo uspeo da to prikrije. Idrijen povi glavu, mrgodno pristajući, pa čak i pade u naklon, ali je bilo očigledno kako smatra da on traži da pusti prasiće da lete ako budu mogli.

Rand nije bio siguran da se ne slaže s time. Pa ipak, možda će jednom prasetu ipak porasti krila. Kola se jesu pomerila. Silno je želeo da ostavi nešto za sobom, nešto da pomogne svetu da preživi novo Slamanje koje će, po rečima Proročanstava, on izazvati. Nevolja je bila u tome što on nije imao pojma šta bi to osim škola moglo biti. Ko zna kakvo čudo mogu izumeti? Svetlosti, hteo je da sagradi nešto što bi trajalo.

Ja sam mislio da mogu da sagradim, promrmlja Lijus Terin u njegovoj glavi. Pogrešio sam. Mi nismo graditelji, ne ti, ili ja, ili onaj drugi. Mi smo uništitelji. Uništitelji.

Rand zadrhta i prođe rukama kroz kosu. Onaj drugi? Ponekad je glas zvučao najnormalnije kada je najluđi. Posmatrali su ga, Dobrejn gotovo uspevši da sakrije nesigurnost, dok se Idrijen nije ni trudila. Ispravivši se kao da je sve u redu, on izvuče dva tanka smotuljka iz unutrašnjeg džepa svog kaputa. Na oba se u pečatnom vosku nalazio utisnut dugački zmaj. Kopča za kaiš, koju trenutno nije nosio, poslužila je kao pečat.

„Gornji te imenuje za upravitelja u Kairhijenu“, reče, predajući smotuljke Dobrejnu. Treći mu je još uvek ležao na grudima, za Gregorina den Lušenosa - naimenovanje za upravitelja Ilijana. „Tako neće biti nevolje s nekim ko bi mogao dovesti u pitanje tvoju vlast dok sam ja odsutan." Dobrejn je mogao da sredi takvu vrstu nevolje uz pomoć svojih vojnika, ali bilo je najbolje da se osigura da niko ne može reći kako nije znao ili verovao. Možda neće ni doći do nevolja ako svi budu ubeđeni da će se Ponovorođeni Zmaj osvetiti prekršiocima. „Tu su naređenja o raznim stvarima koje ja želim da se urade, a za sve ostalo vodi se sopstvenim sudom. Kada gospa Elejna zatraži pravo na Sunčev presto, daj joj svoju punu podršku." Elejna. O Svetlosti, Elejna, i Avijenda. Makar su one sigurne. Minin glas je zvučao srećnije; mora da je našla knjige gazda Fela. Nameravao je da je pusti da ga prati u smrt, zato što nije bio dovoljno jak da je zaustavi. Ilijena, zaječa Lijus Terin. Oprosti mi, Hijena! Rand progovori glasom hladnim kao srce zime: „Znaćeš kada da dostaviš drugi. Da li da ga dostaviš. Izvuci ga ako treba, i donesi odluku prema onome što bude rekao. Ako ti odlučiš da nećeš, ili on odbije, izabraću nekog drugog. Ne tebe."

Možda je to bilo grubo, ali Dobrejnovo lice se nije promenilo. Obrve su mu se malo podigle kada je pročitao ime ispisano na drugom smotuljku i to je bilo sve. Skladno se poklonio. Kairhijenjani su obično bili skladni. „Biće kako ti kažeš. Oprosti mi, ali zvučiš kao da nameravaš da budeš dugo odsutan."

Rand slegnu ramenima. Verovao je visokom lordu onoliko koliko je verovao svakom drugom. Gotovo toliko. „Ko to može reći? Vremena su nesigurna. Pobrini se da upravnica Tarsi ima novca koliko god joj je potrebno, i neka ljudi počnu sa školom u Kaemlinu. I sa školom u Tiru, takođe, dok se okolnosti tamo ne promene."

„Kako ti kažeš", ponovi Dobrejn, gurnuvši smotuljke u svoj kaput. Njegovo lice nije odavalo nikakva osećanja. Dobrejn je bio iskusan igrač u Igri kuća.

Što se nje tiče, upravnica je uspela da istovremeno izgleda i zadovoljno i razljućeno dok se zanimala nepotrebnim nameštanjem svoje haljine, kao što žene uvek rade kada se bore same sa sobom da ne izlanu šta im je na umu. Iako se žalila na sanjare i filozofe, bila je ljubomorno ponosna na dobrobit Akademije. Ne bi pustila ni suzu ako bi te ostale škole nestale, a njihovi učenjaci bili prisiljeni da dođu u Akademiju. Čak i filozofi. Šta li bi tek ona mislila o jednom od naređenja u Dobrejnovom smotuljku?