Solaris

„No, šta je?” progunđah mahinalno. Imao sam volju da pođem gore, jer mi se činilo da cevi prenose tih odjek lupanja, da Sartorijus posluje na aparaturi visokog napona, ali odmah odustadoh od toga kad pomislih da bih morao poći sa Hari čije je prisustvo u biblioteci još moglo nekako da se objasni, dok bi tamo, pored mašina, mogla Sartorijusu pružiti priliku da dobaci kakvu preuranjenu primedbu.

„Kris”, šapnu, „kako stoji stvar s nama?…”

Uzdahnuh protiv volje; ne mogu reći da je to bio moj srećan dan.

„Ne može bolje. Na šta opet misliš?”

„Htela bih s tobom da porazgovaram.”

„Izvoli. Slušam te.”

„Ali ne tako.”

„Nego kako? Rekao sam ti, boli me glava, imam mnoštvo briga…”

„Malo dobre volje, Kris.”

Naterah sebe da se osmehnem. Mora da je to bio jadan osmeh.

„Da, draga. Govori.”

„Ali reći ćeš mi istinu?”

Digoh obrve. Nije mi se dopadao takav početak.

„Zašto bih lagao?”

„Možeš da imaš razloga. Ozbiljnih. No ako hoćeš da… no, znaš… ne laži me.”

Ćutao sam.

„Ja ću nešto reći tebi i ti ćeš nešto reći meni. Važi? To će biti istina. Bez obzira na sve.”

Nisam joj gledao u oči, mada je tražila moj pogled, i pravio sam se da to ne vidim.

„Već sam ti govorila da ne znam otkuda sam se ovde stvorila. Ali možda ti znaš. Čekaj, nisam završila. Možda ne znaš. Ali ako znaš, i samo ne možeš to sada da mi kažeš, možda ćeš mi kazati jednom kasnije? To neće biti najgore. U svakom slučaju daćeš mi šansu.”

Osećao sam se kao da mi ledeni znoj klizi niz celo telo.

„Dete, šta ti govoriš? Kakvu šansu?…” buncao sam.

„Kris, ma ko da jesam, dete sigurno nisam. Obećao si. Reci.”

Ovo „ma ko da jesam” tako me je ščepalo za grlo da sam mogao samo da je gledam, priglupo, odmahujući glavom kao da se branim od svega što sam čuo.

„Pa objašnjavam ti da ne moraš da mi kažeš. Dovoljno je ako kažeš da ne možeš.”

„Ništa ne krijem…” odgovorih promuklo.

„Odlučno”, reče ustajući. Htedoh nešto da kažem. Osećao sam da ne mogu tako da je ostavim, ali sve su mi reči zastajale u grlu.

„Hari…”

Stajala je kraj prozora okrenuta leđima prema meni. Tamno-modri okean, pust, prostirao se pod golim nebom.

„Hari, ako misliš da… Hari, pa znaš da te volim…”

„Mene?”

Priđoh joj. Htedoh da je obgrlim. Ona se oslobodi, gurajući od sebe moju ruku.

„Mnogo si dobar…”, reče. „Mene voliš? Više bih volela da me biješ?”

„Hari, voljena moja!”

„Ne, ne! Boljećuti!”

Priđe stolu i poče da skuplja tanjire. Gledao sam u tamnomodru prazninu. Sunce se naginjalo prema zapadu i velika senka Stanice odmereno se ljuljala na talasima. Tanjir ispade iz Harinih ruku i pade na pod. Voda je ključala u bojlerima. Riđa boja prelazila je na ivicama nebeskog svoda u prljavocrveno zlato. Kad bih znao šta da uradim. Oh, kad bih znao! Odjednom zavlada tišina. Hari se zaustavila odmah iza mene.

„Ne. Ne okreći se”, reče, spustivši glas do šapata. „Nisi ništa kriv, Kris. Znam. Ne sekiraj se.”

Pružih ruke prema njoj. Ona pobeže u ugao kabine i, dižući celu gomilu tanjira, reče:

„Šteta. Kad bi mogli da se razbiju, razbila bih, oh, sve bih porazbijala!”

Za trenutak sam pomislio da će ih zaista baciti na pod, ali ona me brzo pogleda i osmehnu se.

„Ne boj se, neću praviti scene.”

Probudio sam se usred noći, odmah napregnut i budan, i sedoh u krevetu: soba je bila mračna, a kroz odškrinuta vrata dopirala je slaba svetlost iz hodnika. Nešto je otrovno šištalo, i taj glas se pojačavao, s prigušenim, tupim udarima, kao da se nešto udara snažno o zid. Meteor! — sinu mi misao. — Probio oklop! Tamo ima nekog. Otegnuto krkljanje.

Otvorih do kraja. Bila je to Stanica, ne raketa, a ovaj grozni glas…

Izleteh na hodnik. Vrata male radionice behu širom otvorena, unutra je gorela svetlost. Utrčah tamo.

Obli me dah stravične hladnoće. Kabinu je ispunjavala para koja je dah pretvarala u sneg. Puno belih pahuljica kružilo je iznad tela obučenog u bademantil, koje se slabo udaralo o pod. Jedva je videh u tom ledenom oblaku, bacih se prema njoj, zgrabih je napola, mantil mi je prljio ruke, ona je hroptala, istrčah na hodnik prolazeći pored niza vrata, nisam više osećao hladnoću, samo mi je njen dah, koji je kuljao iz usta kao oblak pare, pekao rame.

Položih je na sto, otvorih mantil na grudima, jedan sekund zagledah se u njeno sasečeno, uzdrhtalo lice, krv joj se smrzla na otvorenim ustima, pokrila usne crnim slojem, na jeziku su bleštali kristali leda…

Tečni kiseonik. U radionici je bio tečni kiseonik u Djuerovim bocama. Kad sam je podizao osetio sam kako razbijam krhko staklo. Koliko je mogla ispiti? Svejedno. Spaljen dušnik, grlo, pluća, tečni kiseonik izjeda jače od koncentrisane kiseline. Njeno disanje, škripavo, suho kao zvuk cepanog papira, postajalo je pliće. Oči su joj bile zatvorene. Agonija.

Pogledah na velike zastakljene ormane sa instrumentima i lekovima. Traheotomija? Intubacija? Ali ona više nema pluća! Spaljena su! Lekovi? Toliko lekova! Nizovi šarenih boca i kutija ispunjavali su police. Hroptanje je ispunjavalo celu dvoranu, magla je još izbijala iz Harinih usta.

Termofori…