Solaris

„Kako hoćeš”, odgovorih ravnodušno. „Mogu to da ti dam. Samo, vidiš, to niko nije ispitao u eksperimentu, nismo još poznavali takve sisteme. On veruje u Frezera, a ja sam izračunavao prema Sioni. Reći će ti da nisam fizičar i da Siona takođe nije. Barem po njegovom shvatanju. Ali o tome se može diskutovati. Ja ne želim diskusiju u čijem rezultatu mogu da isparim, u slavu Sartorijusa. Tebe mogu da uverim, njega ne. I neću da pokušavam.”

„Nego šta misliš da učiniš?… On radi na tome”, bezbojnim glasom reče Snaut. Zgrbio se, sva njegova oživljenost se izgubila. Nisam znao da li mi veruje, ali već mi je bilo svejedno.

„Ono što radi čovek koga nastoje da ubiju”, odgovorih tiho.

„Pokušaj da stupiš s njim uvezu. Možda misli na kakva obezbeđenja”, promuca Snaut. Diže oči prema meni: „Čuj, a kad bi ipak?… Onaj prvi projekat… A? Sartorijus bi pristao. Sigurno. To je… u svakom slučaju… nekakva šansa…”

„Veruješ u to?”

„Ne”, odgovori smesta. „Ali… šta to smeta?”

Nisam hteo previše brzo da se pomirim, baš mi je do toga i bilo stalo. Postajao je moj saveznik u igri odlaganja.

„Razmisliću”, rekoh.

„Onda ja odoh”, promrmlja ustajući. Sve kosti mu zapucketaše kad se dizao iz fotelje. „Znači, daćeš da ti se načini encefalogram?” upita otresajući prstima površinu kecelje, kao da se trudio da strese s nje nevidljivu mrlju.

„U redu”, rekoh. Ne obraćajući pažnju na Hari (gledala je na tu scenu ćutke, držeći knjigu na krilu) uputi se vratima. Kad se zatvoriše za njim, ustadoh. Raširih cedulju koju sam držao u ruci. Formule su bile ispravne. Nisam ih iskrivio. Ne znam samo da li bi Siona priznao moje rešenje. Verovatno ne bi. Zadrhtah. Hari mi je prišla s leđa i dotakla mi ruku.

„Kris!”

„Šta je draga?”

„Ko je to bio?”

„Rekao sam ti. Doktor Snaut.”

„Kakav je to čovek?”

„Malo ga poznajem. Zašto pitaš?”

„Tako me je gledao…”

„Sigurno si mu se dopala.”

„Ne”, odmahnu ona glavom. „To nije bila ta vrsta pogleda. Gledao me je kao… kao…” Strese se, diže oči prema meni i odmah ih obori.

„Hajdemo nekuda odavde…”

9. TEČNI KISEONIK

Ležao sam u mračnoj sobi, odrvenjen, zagledan u svetleći brojčanik časovnika na pregibu ruke, ne znam koliko dugo. Čuo sam sopstveno disanje i čudio sam se zbog nečeg, ali sve to, ova zagledanost u venac brojki i čuđenje, bilo je pogruženo u ravnodušnost koju sam pripisivao zamoru. Okrenuh se na bok, krevet je bio čudnovato širok, nešto mi je nedostajalo. Zaustavih disanje. Nastade potpuna tišina. Pretrnuh. Do mene nije dopirao nikakav šum. Hari? Zašto ne čujem njeno disanje? Počeh da prelazim rukama po krevetu: bio sam sam.

„Hari!” htedoh da se oglasim, ali začuh korake. Koračao je neko veliki i težak kao…

„Gibarijane?” rekoh mirno.

„Da, ja sam. Ne pali svetlost.”

„Ne?”

„Ne treba. Ovako će biti bolje za obojicu.”

„Ali ti nisi živ?”

„Ne smeta. Poznaješ moj glas?”

„Da. Zašto si to učinio?”

„Morao sam. Zakasnio si četiri dana. Da si ranije doleteo, možda ne bi bilo potrebno, ali nemoj sebe da prekorevaš. Nije mi loše.”

„Zaista si tu?”

„Ah, misliš da me sanjaš, kao što si mislio o Hari?”

„Gde je ona?”

„Otkud znaš da znam?”

„Naslućujem.”

„Sačuvaj to za sebe. Recimo da sam ovde umesto nje.”

„Ali ja želim da bude i ona.”

„To je nemoguće.”

„Zašto? Slušaj, ali ti znaš da to u stvari nisi ti, nego ja?”

„Ne. Ovo sam zaista ja. Kad bi hteo da budeš pedantan, mogao bi reći da sam ovo ja još jednom. Ali ne trošimo reči.”

„Otići ćeš?”

„Da.”

„I ona će se tada vratiti?”

„Želiš to? Šta je ona za tebe?”

„Toje moja stvar.”

„Pa bojišjese.”

„Ne.”

„Igadiš je se…”

„Šta hoćeš od mene?”

„Možeš da osećaš samilost prema sebi, ali ne prema njoj. Njoj će uvek biti dvadeset godina. Ne pravi se da to ne znaš!”

Odjednom se, ne znam zašto, ohladih. Slušao sam ga sasvim mirno. Učinilo mi se da sad stoji bliže, u podnožju moga kreveta, ali i dalje ništa nisam video u tome mraku.

„Šta hoćeš?” upitah tiho. Moj ton kao da ga je iznenadio. Neko vreme je ćutao.

„Sartorijus je ubedio Snauta da si ga obmanuo. Sad oni varaju tebe. Praveći se da montiraju rendgensku aparaturu oni grade anihilator polja.”

„Gde je ona?” upitah.

„Ne znam. Pazi: biće ti potrebno oružje. Ne možeš se uzdati ni u koga.”

„Mogu da računam na Hari”, rekoh. Čuh brz, tih glas. Smejao se.

„Naravno da možeš. Do izvesne granice. Na kraju uvek možeš učiniti što i ja.”

„Ti nisi Gibarijan.”

„Vidi ga. Nego ko sam? Možda tvoj san?”

„Ne. Njihova lutka. Ali ti to ne znaš.”

„A otkud znaš ko si ti?”