Piknik pored puta

On ustade i ode do telefona. A ja ostadoh sa Imalinom i sa flašom i, pošto od Imalina koristi nema, sam se hvatam u koštac sa njom. Đavo da nosi tu Zonu, nigde od nje nema spasa. Kud god da pođeš, s kim god da progovoriš — uvek Zona, Zona, Zona... Lako je Kirilu da filozofira kako će iz Zone stići večni mir i blagostanje. Kiril je dobar momak i niko za njega neće reći da je glup, naprotiv. Ali on nema pojma o stvarnom životu. On ne može ni da pretpostavi koliko se raznih zlikovaca mota oko Zone. Evo, sad su nekom zatrebale «veštičje pihtije». Ne, Imalin, makar je i propalica, makar je i psihički oboleo na religioznoj osnovi — kad malo razmisliš, možda je u pravu:

možda bi zaista trebalo đavolu ostaviti đavolovo? Ne diraj govno pa će manje smrdeti...

Uto na Dikovo mesto sede neki klinac sa šarenom maramom.

— Gospodin Šuhart? — pita.

— Pa? — kažem.

— Ja sam Kreon — kaže. — Došao sam sa Malte.

— Pa kako je kod vas na Malti? — pitam.

— Kod nas na Malti je lepo, ali nisam došao da o tome razgovaramo. Ernest me je uputio na vas.

Tako, znači. Ipak je đubre taj Ernest. Bezosećajno đubre. Naiđe takav momak — crnpurast, uredan, simpatičan, nije se još u životu obrijao ni imao devojku, a Ernestu je svejedno, njemu samo da ih je što više u Zonu da pošalje. Jedan od trojice ako se vrati — eto mu već zarade...

— I kako živi naš Ernest? — pitam.

On se osvrnuo prema šanku pa kaže:

— Ja bih rekao da živi dosta dobro. Rado bih se menjao sa njim.

— A ja ne bih — kažem. — Hoćeš nešto da popiješ?

— Hvala, ne pijem.

— Zapali onda.

— Izvinite, ne pušim, takođe.

— Ma idi ti u... — kažem. — Koji će ti onda pare?

On je pocrveneo, prestao se osmehivati pa će, ispod glasa:

— Gospodine Šuharte, to je već moja stvar.

— I to što kažeš — zaključujem ja i sipam sebi još četiri prsta. U glavi mi, pravo rečeno, već pomalo šumi a u telu prijatna slabost: Zona me je sasvim pustila iz svojih kandži. — Sad sam pijan — kažem. — Provodim se, kao što vidiš. Išao sam u zonu i vratio se živ i sa parama. Ne dešava se to često, da se čovek vrati živ, a već sa parama — to je sasvim retko. Prema tome, bolje je da odložimo ozbiljan razgovor...

Tu on skoči, kaže «izvinite» i onda vidim da je to zato što se vratio Dik. Stoji Dik pored stola i po licu mu vidim da se nešto ozbiljno desilo.

— Pa — pitam — tvoji rezervoari opet ne drže vakuum?

— Da — odgovara on. — Opet.

Seo je Dik, nalio sebi, dolio meni, i vidim da nije stvar u reklamacijama. A i inače — boli njega za reklamacije, nikad taj nije bio neki savestan radnik.

— Daj da ispijemo, Red — kaže on i, ne čekajući na mene, iskapi čašu i naliva ponovo. — Panov Kiril je umro.

Onako pripit, nisam ga odmah razumeo. Umro neko, pa šta onda...

— Dobro — kažem. — Popićemo mu za pokoj duše...

On me pogleda začuđeno, a ja tek onda shvatih šta je on to rekao i u meni kao da nešto puče.

Sećam se, ustao sam, naslonio se na sto i gledam ga odozgo nadole.

— Kiril?! — a pred očima mi ona srebrna paučina i ponovo čujem kako ona puca i kida se. I kroz to jezivo pucketanje Dikov glas dopire do mene kao iz druge sobe.

— Srce. Našli su ga u kupatilu, golog. Niko ništa ne razume. Pitali su me za tebe; rekao sam da si sasvim dobro...

— A šta ima tu da se razume? — mrmljam. — Zona...

— Sedi — govori mi Dik. — Sedi i pij...

— Zona — ponavljam ja i ne mogu da prestanem. — Zona... Zona...

I ništa oko sebe ne vidim, osim srebrne paučine. Čitav bar je u paučini, ljudi se kreću a paučina puca kad je ko zakači. I u centru toga onaj Maltežanin, lice mu začuđeno, dečje, ništa ne razume.

— Dečko — kažem mu nežno — koliko ti treba para? Je l’ dosta hiljadu? Na! Uzmi, uzmi! — pružam mu pare i već vičem: — Idi do Ernesta i kaži mu da je on đubre i kopile; ne boj se, slobodno mu reci! On je kukavica!... Reci mu to i pravo na stanicu! Kupi kartu i vrati se na svoju Maltu bez zadržavanja!...

Ne sećam se šta sam još vikao. Sećam se, našao sam se pred šankom, Ernest je stavio pred mene čašu nečeg osvežavajućeg, pa pita:

— Ti si danas, izgleda, pri parama?

— Jesam — odgovaram — pri parama sam...

— Mogao bi sad da mi daš onaj dug. Sutra moram da platim porez.

I tu vidim — u ruci mi svežanj novčanica. Gledam u te zelembaće i mrmljam:

— Znači, nije ih uzeo, Kreon Maltežanin... Znači, ponosan je... E, pa, sve drugo je — sudbina...

— Šta ti je? — pita Erni prijateljski. — Da nisi malo preterao?

— Nisam — kažem. — Sasvim sam u redu. Mogao bih odmah pod tuš.

— Ipak bi trebalo da ideš kući — govori Erni prijateljski. — Ipak si ti malo preterao.

— Kiril je umro — kažem mu.

— Koji Kiril? Je l’ to onaj bez jedne ruke?

— Koji bez ruke, svinjo! — vičem. — Od hiljadu takvih kao što si ti jednog Kirila ne bi se moglo napraviti! Zlotvore! — vičem. — Ljudima trguješ! Smrću našom trguješ! Sve si nas kupio za zelembaće! Hoćeš da ti sad raznesem ovu rupu?!