Dve Zemlje

Da, to je bilo ono što mu je potrebno! Robota je sada dodirivalo nekoliko Gliksina. Sasvim sigurno se nešto njihovih ćelija zadržalo na njemu, i sasvim sigurno iz njih može da bude izdvojena njihova DNK. To bi bio dokaz koji bi sudija Sard morala da prihvati! DNK Gliksina bi dokazala da je svet koji su snimili bio realan. Ali —

Nije bilo nikakve garancije da će kapija još dugo biti otvorena, niti da će ikada ponovo moći da se otvori. Ali bar će on uspeti da se oslobodi optužbe, a Dab i Kelon će biti pošteđeni sakaćenja.

„Povuci robota natrag“, rekao je Adikor.

Dern ga je pogledao. „Šta? Zašto?“

„Verovatno je ostalo nešto DNK Gliksina na njemu. Ne želim da to izgubimo ako se kapija zatvori.“

Dern je klimnuo glavom. Adikor ga je gledao kako prelazi preko odaje, uzima optički kabl i počinje da ga blago povlači. Adikor se okrenuo ka četvrtastom monitoru. Gliksin koji se nalazi najbliže robotu — imao je smeđu kožu i verovatno je bio muškarac — delovao je zapanjeno kada je video da nešto podiže robota u vis.

Dern je ponovo povukao. Gliksin smeđe kože je sada gledao iza sebe, verovatno u nekog drugog Gliksina. Nešto je vikao, a zatim je klimnuo glavom nekome ko mu je nešto odgovorio. Zatim je zgrabio osnovu robota koji se sve više podizao i koji je sada visio iznad njega.

Još jedan muški Gliksin je dotrčao i dospeo Adikoru u vidno polje. Ovaj je bio nešto niži, imao je svetliju kožu — podjednako svetlu kao i Adikor — ali njegove oči su bile neobične: tamne i gotovo prekrivene čudnim kapcima.

Gliksin koji je imao smeđu kožu pogledao je u čoveka koji je upravo stigao. On je snažno odmahivao glavom — ali ne u pravcu smeđeg čoveka. Ne, on je gledao pravo u sočivo kamere na robotu i kao mahnit mahao rukama, stalno uzvikujući, iznova i iznova, jednu jedinu reč: „Čekajte! Čekajte! Čekajte!“

Naravno, pomislio je Adikor, i oni silno žele da poseduju neki predmet da bi mogli da dokažu šta su videli; očito ne žele da puste robota. Okrenuo je glavu i povikao Dernu: „Nastavi da vučeš!“

Meri Von je konačno sustigla Pontera, na drugom kraju zgrade u kojoj se nalazio lift, kod prostorije u kojoj su se rudari presvlačili u svoju radnu odeću. Ponter je stajao na rampi koja je vodila ka ulazu u lift, ali su metalna vrata bila zatvorena; kabina lifta je mogla da u tom trenutku bude bilo gde, čak i u najdubljem oknu, 7400 stopa pod zemljom. Ipak, Ponter je očigledno uspeo da ubedi čoveka koji je rukovao liftom da ga pozove gore, ali moglo je da prođe i nekoliko minuta pre nego što on stigne do površine.

Ni Ponter ni Meri nisu ovde imali nikakva ovlašćenja, a obezbeđenje rudnika je nalagalo da pravila budu strogo poštovana. Kompanija Inko je imala zavidan rekord u sprečavanju mogućih nesreća. Stoga je Ponter već bio obuo zaštitne čizme i stavio šlem na glavu. Meri se udaljila od rampe i stavila i ona šlem na glavu i obula čizme, uzevši ih sa velike police. Zatim se vratila i stala pored Pontera, koji je nestrpljivo udarao levom nogom po podu.

Konačno se lift pojavio i vrata su se otvorila. Nikoga nije bilo unutra. Ponter i Meri su ušli. Čovek koji je rukovao liftom pritisnuo je pet puta signalno dugme, što je značilo da će lift sići dole bez zaustavljanja — i kabina se pokrenula.

Dok se budu nalazili u liftu, neće imati mogućnost da komuniciraju sa kontrolnom odajom u NOS, niti sa bilo kim drugim, sem sa čovekom koji je rukovao liftom, a i njemu su samo mogli da daju znak pomoću signalnog dugmeta. Meri je malo toga rekla Ponteru dok su jurili ovamo, delimično zato što je pokušavala da se koncentriše na upravljanje kolima, a delimično zato što joj je srce tuklo najmanje istom brzinom kojom su kola jurila.

Ali sada je imala više vremena na raspolaganju, jer nisu imali šta da rade sve dok lift ne pređe svoj put od jedne milje i 250 metara. Ponter će istrčati iz lifta čim se on zaustavi na nivou na 6800 stopa i ona to neće moći da mu zameri. Ako ga bude usporavala, možda će mu oduzeti toliko važne minute dok bude prelazio tri četvrtine milje do NOS.

Meri je posmatrala kako se brojke koje su označavale nivoe menjaju. Uostalom, to je bio neverovatan prizor koji nikada pre nije videla, ali ...

Međutim, ovo joj je, verovatno, bila poslednja prilika da razgovara sa Ponterom. Činilo joj se da spuštanje lifta traje jako dugo. A ipak, sati, dani — ili možda čak i godine ne bi bile dovoljni da mu kaže sve što je želela da mu kaže.

Nije znala odakle da počne, ali bila je sasvim sigurna da nikada neće oprostiti sebi ako mu to ne kaže sada i ne objasni mu sve. Uostalom, nije se radilo o tome da će on nestati negde u praistorijskom vremenu; on odlazi u paralelni svet, a ne natrag u prošlost. Sutra će biti sutra i za njega, a i desetogodišnjica dana kada su se sreli biće istog dana na obe Zemlje, iako će on to označiti kao stoti mesec ili nekako slično. Ipak, Meri nije uopšte sumnjala da će se on sećati i biti tužan, pokušavajući da shvati šta je on osećao i šta je ona osećala i šta se dogodilo — ili, bolje rečeno, šta se nije dogodilo — između njih dvoje.