Dve Zemlje

„Pontere! — ponovo je povikala Meri Von, dok joj se u glasu osećalo da je zadihana. Gotovo se srušila na sto kada mu je prišla. „Dođi brzo!“

Ponter je ustao. Isto su učinila i dvojica fizičara. „Šta je bilo?“ — pitao je jedan od njih.

Meri nije obratila pažnju na njega. „Trči!“ — rekla je Ponteru. „Trči!“

Ponter je počeo da trči. Meri ga je zgrabila za ruku i počela da trči zajedno s njim. I dalje se borila da dođe do daha; pretrčala je već ceo put od laboratorije za genetiku do zgrade za prirodne nauke, gde je primila telefonski poziv iz NOS.

„Šta se dešava?“ — pitao je Ponter.

„Kapija!“ — povikala je. „Neka sprava, neka vrsta robota ili nečeg sličnog, prošla je ovamo. A kapija je i dalje otvorena!“

„Gde?“ — pitao je Ponter.

„Dole, u neutrinskoj observatoriji.“ Stavila je ruku na grudi, koje su se podizale gore-dole. Meri je znala da Ponter može da trči mnogo brže od nje. I dalje trčeći, gurnula je ruku u svoju malu tašnu i izvukla ključeve od kola, i pružila mu ih.

Ponter je polako odmahnuo glavom. U jednom trenutku, Meri je pomislila da je želeo da kaže: „Ne bez tebe“, ali je, naravno, shvatila da se radi o nečem mnogo važnijem: Ponter Bodit nije nikada u životu vozio automobil. Nastavili su da trče, dok je Meri pokušavala da održi korak s njim, ali njegove noge su bile duže i on je počeo da trči i —

Pogledao ju je i bilo je očigledno da ga muči ista dilema: nije bilo nikakvog smisla da stigne pre Meri do parkinga, jer ionako ne bi mogao da išta uradi dok ona ne stigne.

Prestao je da trči, a zatim i ona, pogledavši ga zabrinuto.

„Mogu li?“ — pitao je Ponter.

Meri nije imala pojma na šta tačno misli, ali je klimnula glavom. Pružio je svoje velike ruke i podigao je sa zemlje. Meri ga je zagrlila rukama oko vrata i Ponter je počeo da trči, dok su njegovi dugi koraci odzvanjali po popločanom podu. Meri je mogla da oseti njegove mišiće kako se pokreću dok je jurio. Studenti i osoblje fakulteta su stajali i posmatrali neobičan prizor.

Stigli su do „aleje za kuglanje“ i Ponter je uložio svu svoju snagu u trčanje, dok su sada njegovi koraci odjekivali poput groma u staklenom hodniku.

Trčao je sve dalje i dalje, pored kioska, i —

Jedan student je u tom trenutku izlazio na vrata. Otvorio je, iznenađeno, širom usta, ali je pridržao staklena vrata tako da su Ponter i Meri mogli da prođu i oni su izleteli napolje, na svetlost dana.

Meri je mogla da gleda samo pozadi. Čvršće ga je zagrlila, držeći se. Ponter je znao koji je njen automobil; nije imao problema da opazi crveni neon na malom parkingu — što je bila jedna od prednosti malog univerziteta. Nastavio je da trči, i Meri je mogla da čuje i oseti kako se teren pod njegovim nogama menja kada je on trčeći sišao sa trave i stupio na asfalt parkinga.

Posle desetak metara, Ponter je usporio i spustio Meri. U glavi joj se vrtelo od ove lude trke, ali je uspela da brzo stigne do automobila i otvori vrata.

Meri je sela na vozačko sedište, a Ponter na suvozačko. Okrenula je ključ za paljenje i pritisla papučicu za gas i jurnuli su putem, ostavljajući Lorentijan za sobom. Uskoro su se nalazili na putu za Sadberi i rudniku Krejton. Meri obično nije vozila brzo — uostalom, za to nije ni imala mnogo prilike s obzirom na saobraćajnu gužvu koja vlada u Torontu — ali sada je išla 120 kilometara na sat po seoskom putu.

Konačno su stigli do rudnika, projurili pored velikog znaka kompanije Inko, a onda kroz kapiju, i nastavili krivudavim putem do velike zgrade u kojoj se nalazio lift. Meri je naglo zaustavila kola, tako da je šljunak poleteo u vazduh i Ponter i ona su izleteli napolje.

Ipak, sada nije više bilo potrebe da Ponter čeka Meri, a vreme je i dalje bilo od ključne važnosti. Ko je mogao da zna koliko dugo će kapija biti otvorena; uostalom, da li je još uvek otvorena? Ponter je pogledao u Meri, a onda poleteo napred i zgrabio je u zagrljaj. „Hvala ti“, rekao je. „Hvala ti na svemu.“

Meri ga je čvrsto stegla, najčvršće što je mogla, ali to verovatno nije bilo ništa u odnosu na ono što bi mogla da učini neka žena Neandertalac.

A zatim ga je pustila.

I on je otrčao prema zgradi u kojoj se nalazio lift.

Poglavlje 44

Adikor, Džasmel i Dern su nastavili da zure u monitor i da gledaju prizor koji se odigravao na udaljenosti od nekoliko dužina ruke i, istovremeno, beskrajno daleko.

„Oni izgledaju tako krhko“, rekla je Džasmel, mršteći se. „Ruke su im tanke kao štapići.“

„Ne i kod one“, rekao je Dern pokazujući jednu osobu. „Sigurno je trudna.“

Adikor je zurio u ekran. „To nije žena“, rekao je, „to je muškarac.“

„Sa onakvim stomakom?“ — pitao je Dern, ne verujući. „A ja sam mislio da sam ja debeo! Koliko li ti Gliksini jedu?“

Adikor je slegao ramenima. Nije želeo da provede vreme razgovarajući; želeo je samo da gleda, da pokuša da sve to nekako upije u sebe. Druga vrsta ljudskih bića! I to napredna u tehnološkom smislu! To je bilo neverovatno. Kako bi voleo da može da sa njima uporedi saznanja iz fizike, biologije i —

Biologija.