Dve Zemlje

I Ponter je okrenuo glavu. „Ono sazvežđe tamo“, rekao je. „Kako ga vi zovete?“

„Veliki medved“, rekla je Meri. „To je onaj deo koji čini sedam blistavih zvezda. Tako ga zovemo u Severnoj Americi. Britanci ga zovu Velika kola.“ Biiip! „To se koristi u zemljoradnji.“

Ponter se nasmejao. „Mi ga zovemo Glava mamuta. Vidiš? Gledano iz profila. Ono mu je surla, a ono velika glava.“

„Oh, da vidim. A šta je sa onim tamo? Onaj oblik koji ide cik-cak?“

„Mi to zovemo Puknuti led“, rekao je Ponter.

„Da, jasno mi je zašto. Mi to zovemo Kaseopeja; to je ime jedne kraljice iz davnina. Trebalo bi da taj oblik predstavlja njen presto.“

„Hmm, zar je onaj šiljati deo u sredini ne bode u zadnjicu?“

Meri se nasmejala. „Sad kada si to spomenuo...“ Nastavila je da posmatra zvezde. „A šta je ono dole?“

„To je ... ne znam da kako vi to zovete ... ali to je velika galaksija koja je najbliža našoj.“

„Andromeda!“ — rekla je Meri. „Uvek sam želela da vidim Andromedu.“

Ponovo je zadovoljno uzdahnula i nastavila da gleda zvezde. Bilo ih je više nego što ih je ikada pre videla. „Kako je lepo“, rekla je. „Oh! Šta je ono?“

Ponterovo lice je sada bilo blago osvetljeno. „To su Noćna svetla“, odgovorio je.

„Noćna svetla? Misliš — Polarna svetlost?“

„Da, ona su povezana sa Severnim polom.“

„Auu!“, rekla je Meri. „Polarna svetlost! Nikada nisam ni nju videla.“

U Ponterovom glasu se osećalo da je iznenađen. „Nisi?“

„Ne, ja živim u Torontu. On se nalazi južnije nego Portland u Oregonu.“ To je bila činjenica koja je često iznenađivala Amerikance, ali nije ništa značila Ponteru.

„Ja sam je video na hiljade puta“, rekao je Ponter. „Ali mi nikada nije dosta.“

Oboje su ćutali neko vreme, uživajući u prizoru Severne svetlosti. „Da li je kod vas uobičajeno da je ne vidite?“

„Verovatno“, rekla je Meri. „Nema mnogo nas koji živimo na krajnjem severu ili jugu.“

„Možda to sve objašnjava“, rekao je Ponter.

„Šta?“

„To što vi niste svesni postojanja elektro-magnetnih vlakana koja uobličuju univerzum. Lu i ja smo razgovarali o tome. Mi smo u Noćnoj svetlosti po prvi put otkrili ta vlakna; pomoću njih — a ne kao vi s vašom teorijom o Velikom prasku — mi objašnjavamo strukturu unverzuma.“

„Pa“, počela je Meri, „ne verujem da ćeš uspeti da ubediš mnogo ljudi da se Veliki prasak nije dogodio.“

„To je u redu. Osećati potrebu da ubediš druge da si u pravu je takođe nešto što, mislim, potiče od vaše religije; ja sam jednostavno zadovoljan time što znam da sam u pravu, čak i kada drugi to ne znaju.“

Meri se nasmešila u mraku. Muškarac koji otvoreno plače, muškarac koji ne mora uvek da dokaže da je u pravu, muškarac koji se ponaša prema ženi s poštovanjem i s osećanjem da su ravnopravni. Prava lovina, kao što bi njena sestra Kristin rekla.

Osim toga, razmišljala je Meri, očigledno je da se dopada Ponteru, a sasvim sigurno je to zbog njene ličnosti; što se tiče izgleda, sigurno mu izgleda podjednako neobično kao što on izgleda — ne njoj, ne više — ali drugima na ovoj Zemlji. Zamisli to: muškarac kome se zaista dopadaš zbog onoga što jesi, a ne zbog toga kako izgledaš.

Prava lovina, zaista, ali —

Meri je osetila kako joj je srce preskočilo jedan otkucaj. Ponter je u tami svojom levom rukom uhvatio njenu desnu i počeo da je nežno miluje. Iznenada je ona osetila kako joj se steže svaki mišić u telu. Da, mogla je da bude nasamo sa nekim muškarcem, da, mogla je da ga grli i teši, ali —

Ali, bilo je prerano za to. Prerano.

Meri je povukla ruku, skočila sa haube i otvorila vrata automobila. Sela je na vozačko sedište, i, trenutak kasnije, Ponter je otvorio vrata na drugoj strani i seo, pognute glave.

Vozili su se ostatak puta do Sadberija, ćuteći.

Poglavlje 42

Dan osmi

Petak, 9. avgust.

148/119/02