Dve Zemlje

Dern je delovao zbunjeno, ali je ušao u kuću. Trenutak kasnije, vratio se noseći par očnih stakala povezanih elastičnom trakom.

Stavio je traku preko glave, namestivši je iznad luka nad obrvama. Stakla su se nalazila na malim šarkama koje su mogle da se podešavaju; Dern ih je spustio na oči i pogledao u Adikora s iščekivanjem.

Adikor je zavukao ruku u džep na levom boku i izvukao list od tanke plastike koji je ispisao danas popodne. Pisao je najsitnije što je mogao — morao je da uzme pero sa najmanjim vrhom. Rezolucija skenera je umnogome poboljšana od vremena kada su načinjeni oni snimci na kojima se vidi kako Adikor udara Pontera, ali je, ipak, postojala granica koliko sitne detalje oni mogu da registruju. Adikor je dobio grčeve u desnoj ruci pišući najsitnije moguće znake tako da onaj ko to posmatra u paviljonu sa Arhivom alibija ne može da ih pročita.

„Šta je to?“ — pitao je Dern, uzevši list i pogledavši ga. „Oh!“ — uzviknuo je kada je počeo da čita. „Zaista! Da li misliš? Pa ... ne mogu da ti dam novog, ne, ako postoji mogućnost da ga izgubiš. Ali imam nekoliko starih koji treba da budu rastavljeni na delove; jedan od njih bi mogao da ti sasvim dobro posluži.“

Adikor je klimnuo glavom. „Hvala ti.“

„Pa, gde i kada ti je to potrebno?“

Adikor je hteo da mu da znak da ćuti, ali bez obzira na svu svoju veselost, Dern nije bio idiot. Klimnuo je glavom kada je pročitao informaciju koja mu je bila potrebna napisanu na listu. „Da, dobro. Biću tamo i čekaću te.“

Posle večere, Ponter i Meri vratili su se u njen automobil i krenuli natrag ka Sadberiju. „Danas sam uživao“, rekao je Ponter. „Uživao sam u tome što sam izašao iz grada. Ali pretpostavljam da sada treba da vidim i druga mesta.“

Meri se nasmešila. „Postoji ceo ogromni svet koji čeka da ga upoznaš.“

„Shvatam“, rekao je Ponter. „I ja moram da prihvatim da ću u svom novom životu predstavljati... neobičnost.“ Meri je zaustila da nešto kaže, ali nije joj ništa palo na pamet. Ponter jeste bio neobičan; u nekom od surovijih vekova on bi završio kao cirkuska atrakcija. Na kraju, ipak nije prokomentarisala ovu njegovu opasku, već je rekla: „U našem svetu postoji mnoštvo različitosti. Geografski se, sigurna sam, ne razlikuje mnogo od tvog, ali mi imamo mnogo kultura, mnogo vrsta arhitekture, mnogo drevnih građevina.“

„Shvatam da moram da putujem; to mora da bude moj doprinos“, rekao je Ponter. „Mislio sam da ostanem ovde, da ostanem blizu Sadberija, u slučaju da se kapija ponovo otvori, ali već je prošlo previše vremena. Siguran sam da je Adikor pokušao; dakle, nije uspeo da ponovi uslove koji su doveli do mog dolaska ovamo.“ Meri je u njegovom glasu čula kako s oklevanjem i sam prihvata ovo što kaže. „Da, ići ću gde god se očekuje da odem; otići ću daleko odavde.“

U tom trenutku su već bili daleko od svetlosti gostionice i malog sela u kojem se ona nalazila. Meri je pogledala kroz bočni prozor na svojoj strani, obrativši pažnju na nebo.

„Bože!“, rekla je.

„Šta?“ — pitao je Ponter.

„Pogledaj sve one zvezde; nikada nisam videla toliko mnogo zvezda!“

Zaustavila je kola uz ivicu seoskog puta, sklonivši ih da ne bi smetala nekome ko bi mogao da naiđe. „Moram da pogledam.“ Izašla je iz automobila, a Ponter je krenuo za njom. „Ovo je veličanstveno“, rekla je Meri, zabacivši glavu unazad i gledajući u nebo.

„Uvek sam uživao u posmatranju neba noću“, rekao je Ponter.

„Nikada nisam videla ovakvo nebo kao što je sada“, rekla je Meri. „U Torontu je to nemoguće videti. Živim u ulici koja se zove Observatori lejn, ali tu si srećan ako uspeš da vidiš nekoliko desetina zvezda, čak i zimi kada su noći najtamnje.“

„Mi noću nemamo svetlost napolju“, rekao je Ponter.

Meri je iznenađeno odmahnula glavom, zamišljajući kako to izgleda kada nije potrebno ulično osvetljenje i kada nije potrebno da se čuvaš od pripadnika svoje vrste. Ali, iznenada joj je srce zalupalo brže. „Nešto je u žbunju“, rekla je tiho.

Nije mogla da vidi Pontera, već samo njegov obris, ali je čula kako je duboko udahnuo. „To je samo rakun“, rekao je. „Nema potrebe da brineš.“

Meri se opustila i ponovo podigla glavu da bi gledala zvezde. Vrat joj je krenuo kada je to učinila; to, uopšte, nije bio udoban položaj. Iznenada se u sećanju vratila na svoje tinejclžerske godine. Olišla je do prednjeg dela automobila i popela se na haubu, sela na nju i naslonila se na šoferšajbnu. Rukom je potapšala mesto pored sebe, pokazujući Ponteru i rekla: „Ovde, Pontere. Sedi.“

Ponter se pokrenuo u tami i popeo se na haubu, tako da je metal zaškripao pod njegovom težinom. Naslonio se na šoferšajbnu pored Meri.

„To smo radili kada smo bili deca“, rekla je Meri, „kad bi nas otac odveo na kampovanje.“

„To je odličan način da se posmatra nebo“, rekao je Ponter.

„Zar ne?“ — rekla je Meri. Duboko i zadovoljno je uzdahnula. „Pogledaj! Mlečni put! Nikada ga nisam videla ovako!“

„Mlečni put?“ — pitao je Ponter. „Oh, da. Mi to zovemo Noćna reka.“

„To je divno“, rekla je Meri. Pogledala je nadesno. Veliki medved pružao se na nebu iznad drveća.