Solaris

Zaoštrena cigara stajala je uspravno, kao da je odista trebalo za trenutak da poleti u prostranstvo. Znao sam da joj se, zatvorenoj tamo, neće ništa dogoditi — u raketi je bilo dovoljno kiseonika, pa čak i nešto namirnica, uostalom uopšte nisam imao nameru da je tamo držim večito zatvorenu.

Želeo sam po svaku cenu da dobijem makar nekoliko časova slobode, da bih načinio planove za dalju budućnost i da bih stupio u kontakt sa Snautom, sada već izjednačen u pravima.

Kada sam završio stezanje pretposlednjeg zavrtnja, osetih kako metalni potpornji na kojima stoji raketa, koja se držala samo na izbočinama s triju strana, lako podrhtavaju, ali sam pomislio da sam to ja sam, radeći žurno velikim ključem, nehotice uzdrmao čelični brod.

Kada se ipak odmakoh nekoliko koraka, ugledah nešto što ne bih želeo da ugledam još jednom.

Cela raketa se tresla, zabacivana serijama udara koji su dolazili iznutra, ali kakvih udara! Da je na mestu crnokose, vitke devojke bio u brodiću čelični automat, sigurno ne bi pokrenuo masu od osam tona u takvo grčevito podrhtavanje.

Odrazi svetlosti sa aerodroma, koji su padali na njegovu uglačanu površinu, sada su se prelivali i drhtali. Nikakve udare uostalom nisam čuo, unutar rakete vladala je apsolutna tišina, samo što su široko rastavljene noge skele na kojoj je stajala raketa, izgubile oštrinu crteža i vibrirala su kao strune. Učestalost tih vibracija bila je takva da sam se uplašio za celinu oklopa. Pričvrstih poslednji šraf uzdrhtalim rukama, bacih ključ i skočih s lestvica. Povlačeći se polako unatrag, videh kako zavrtnji amortizatora, sračunatih jedino na stalni pritisak, igraju u svojim steznim prstenima. Učini mi se da oklopna navlaka gubi svoj monolitni blesak. Kao lud skočih ka pultu za daljinsko upravljanje, obema rukama gurnuh naviše polugu za stavljanje u pokret reaktora i veze; i tada iz zvučnika koji je bio povezan sa unutrašnjošću raketa, izbi prodorno nešto između cviljenja i zvižduka, nešto potpuno drugačije od ljudskog glasa, ali ja ipak razbrah u njemu ponavljane, otegnute krike: „Kris! Kris! Kris!”

Uostalom, nisam to čuo razgovetno. Krv mi je šikljala iz oguljenih zglavaka, kako sam haotično i silovito žurio da pokrenem raketu. Plavičasti blesak rasu se po zidovima, iz startnog štita pod izduvnim cevima digoše se oblaci prašine, sve se pretvori u stub živih varnica i iznad svih glasova razleže se visoka, otegnuta grmljavina. Raketa se diže na tri plamena koji se odmah pretvoriše u jedan vatreni stub i, ostavljajući iza sebe uzdrhtale vrele oblake, izlete kroz otvor lansirnog uređaja. Zakloni ga odmah zatvoriše, automatski pokrenuti kompresori počeše odmah da ispiraju svežim vazduhom halu u kojoj se kovitlao oštar dim. Nisam bio svestan ničega od svega toga. Oslonjen rukama o pult, s licem koje mi je još gorelo živom vatrom, s kosom skovrčanom i opaljenom od toplotnog udara, grčevito sam hvatao vazduh, pun smrada od izgoretine i zadaha jonizacije, karakterističnog kao ozon. Iako sam u trenutku starta instinktivno zatvorio oči, startni plamen me je ipak ošamutio. Izvesno vreme video sam samo crne, crvene i zlatne kolutove. Malo-pomalo raziđoše se. Dim, prašina i magla nestajahu, uvlačeni u ventilacione cevi koje su otegnuto ječale. Prvo što uspeh da vidim bio je ekran radara, koji je zelenkasto svetleo. Počeh da tražim raketu, manevrišući reflektor-antenom. Kad je najzad uhvatih, bila je već iznad atmosfere. U životu još nisam otpravio raketu na tako lud i slep način, nemajući pojma kakvo da joj dam ubrzanje ni uopšte kuda da je pošaljem. Pomislih da će najprostije biti ako je uvedem u kružnu orbitu oko Solarisa, manje-više na visini od hiljadu kilometara, i tada ću moći da isključim motore, jer koliko god radili, nisam bio siguran da neće nastupiti kakva katastrofa nepredviđenih posledica. Orbita od hiljadu kilometara bila je — kako sam se uverio iz tabele — stacionarna. Ni ona, pravo govoreći, nije ništa garantovala, ali to je naprosto bio jedini izlaz koji sam video.

Nisam se usuđivao da ponovo uključim zvučnik koji sam bio isključio odmah posle starta. Pre bih učinio ne znam šta, samo da se ne izložim opasnosti da ponovo čujem onaj užasni glas, u kome nije bilo ničeg ljudskog. Svi prividi su — to sam mogao sebi da kažem — raskidani, i kroz privid Harinog lica počelo je da se probija drugo, pravo lice, naspram koga je alternativa ludila postajala zaista kao oslobođenje.

Bio je jedan čas kada sam napustio aerodrom.

6. „MALI APOKRIF”