Solaris

„Ali nije, Hari, draga; znaš, moram sada da iziđem”, rekoh žurno. „Pričekaćeš me ovde, je li? A možda si… gladna?” dodadoh, jer sam sam osećao sve jaču glad.

„Gladna? Nisam.”

Odmahnu glavom, da joj se prosto zatalasa sva kosa.

„Treba da te čekam? Dugo?”

„Možda sat”, počeh, ali ona me prekide.

„Idem s tobom.”

„Ne možeš sa mnom, jer ja moram da radim.”

„Idem s tobom.”

To je bila potpuno druga Hari: ona ranija nikad se nije nametala. Nikad.

„Dete, to je nemoguće…”

Gledala me je odozdo, i odjednom me uhvatila za ruku. Pređoh slobodnom rukom duž njene podlaktice naviše, ruka joj beše puna i topla. Nisam uopšte želeo, ali bilo je to gotovo milovanje. Moje telo joj je izjavljivalo ljubav, htelo ju je, privlačilo me njoj izvan razuma, izvan argumenata i straha.

Trudeći se po svaku cenu da sačuvam mir, ponovih:

„Hari, to je nemoguće: moraš ovde da ostaneš.”

„Ne.”

Kako je to zazvučalo!

„Zašto?”

„N… ne znam.” Pogleda oko sebe i opet diže pogled prema meni. „Ne mogu…” reče sasvim tiho.

„Ali zašto?”

„Ne znam. Ne mogu. Čini mi se… čini mi se…” Očito je tražila u sebi odgovor, a kad ga je našla, bilo je to za nju otkriće. „Čini mi se da moram stalno… da te gledam.”

Poslovna intonacija oduze tim rečima smisao izražavanja osećanja; to je bilo nešto drugo. Pod takvim utiskom zahvat kojim sam je držao odjednom se promeni — iako se spolja ništa nije promenilo; gledajući joj u oči počeo sam da savijam njene ruke unatrag, i taj pokret, najpre malo neodlučan, poče nekuda da vodi — nađe svoj cilj. Pogledom sam već tražio nešto čime bih mogao da je vežem.

Njeni laktovi iskrenuti unatrag udariše lako jedan o drugi, i istovremeno se napregnuše snagom koja taj moj zahvat učini uzaludnim. Borio sam se možda sekund. Čak i atleta, presavijen unazad kao Hari, jedva dotičući vrhovima stopala pod, ne bi uspeo da se oslobodi, ali ona, s licem koje u tome nije učestvovalo, slabo, nesigurno nasmešena, raskinu moj zahvat, uspravi se i opusti ruke.

Njene oči posmatrahu me s onom istom mirnom radoznalošću kao i na samom početku kad sam se probudio, kao da nije bila svesna moga očajničkog napora od maločas, diktiranog napadom straha. Sada je stajala pasivno i na nešto čekala — istovremeno ravnodušna, usredsređena i malčice svim tim začuđena.

Ruke mi same klonuše. Ostavih je na sredini sobe i pođoh prema polici pored umivaonika. Osećao sam da sam uhvaćen u nezamislivu zamku i tražio sam izlaza, razmišljajući o sve bezobzirnijim načinima. Da me je neko upitao šta se sa mnom događa i šta to sve znači, ne bih bio kadar da izustim ni reči, ali bio sam već svestan da ono što se na Stanici dešava s nama svima predstavlja neku celinu, isto tako strašnu koliko i nerazumljivu, ali nisam ipak o svemu tome mislio u tom trenutku, jer sam se trudio da pronađem neki trik, neki potez koji bi mi omogućio bekstvo. Ne gledajući, osećao sam na sebi Harin pogled. Iznad police se nalazila u zidu mala priručna apoteka. Otprilike mi je bila poznata njena sadržina. Nađoh teglicu s tabletama za spavanje i ubacih četiri tablete — maksimalnu dozu — u čašu. Nisam svoje manipulacije čak ni skrivao od Hari. Teško je reći zašto. Nisam o tome razmišljao. Nalio sam u čašu vrele vode, sačekao da se tablete rastope i prišao Hari koja je još stajala na sredini sobe.

„Ljutiš se?” upita tiho.

„Ne. Ispij ovo.”

Ne znam zašto sam pretpostavljao da će me poslušati. I zaista, bez reči je uzela čašu iz mojih ruku i ispila svu sadržinu nadušak. Vratih praznu čašu na stočić i sedoh u ugao između ormana i bibliotečke police. Hari mi polako priđe i sede na pod pored fotelje, onako kao što je nekad činila, skupivši noge pod sebe, i isto tako poznatim mi pokretom zabaci kosu unatrag. Iako više uopšte nisam verovao da je to ona, svaki put kada bih je u tim malim navikama prepoznavao, nešto bi me stezalo za grlo. Bilo je to neshvatljivo i strašno, a najstrašnije što sam i ja sam morao da se ponašam dvolično, praveći se da smatram da je ona Hari, jer je ona sama smatrala da je Hari i u svom postupanju nije ništa činila lukavo. Ne znam kako sam došao do zaključka da je baš tako, ali za mene je to bilo sigurno, ako je uopšte moglo da bude još nešto sigurno.

Sedeo sam, a devojka se leđima naslonila na moja kolena, njena kosa je golicala moju nepomičnu ruku, i tako smo ostali gotovo bez pokreta. Nekoliko puta bacao sam pogled na časovnik. Prošlo je pola časa i uspavljujuće sredstvo je moralo već početi da deluje. Hari nešto tiho progunđa.

„Šta kažeš?” upitah, ali ona ne odgovori. Primao sam to kao znake sve veće sanjivosti, iako sam, istinu govoreći, u dnu duše sumnjao da će lek dejstvovati. Zašto? Ni na to pitanje ne nalazim odgovora. Najverovatnije zato što je moja podvala bila čak previše prosta.

Njena glava se polako opustila na moja kolena, tamna kosa sasvim ju je prekrila, i ona je disala odmereno kao čovek koji spava. Sagoh se da bih je preneo na krevet, a ona me odjednom, ne otvarajući oči, zgrabi lako za ruku i prsnu u oštar smeh.