Ponovorođeni Zmaj

„Nešto se tamo miče.“ Neki od ostalih klimnuše i takođe promrmljaše. Uno ih prostreli pogledom, pa se vratiše posmatranju neba i planina.

Perin iznenada shvati šta su jarke boje koje je udaljeni jahač nosio značile. Izrazito zelena suknja virila je ispod jarkocrvenog plašta. „Ona je od Putujućeg naroda“, zapanjeno reče. Nije čuo da se iko drugi oblači u tako jarke boje, niti da ih tako slaže, ako ima izbora.

Sretali su se sa svakakvim ženama i vodili ih dalje u planine: prosjakinje u prnjama peške su dolazile kroz mećavu; trgovkinje same vodile niz tovarnih konja punih samara; gospa u svili i skupom krznu dojahala je na rasnom konju crvenim resama ukrašenih uzdi i sa zlatom na sedlu. Prosjakinja je otišla s kesom srebra – Perin je mislio da je to više no što sebi mogu da priušte da daju, sve dok gospa nije ostavila još veću kesu zlata. Dolazile su žene svih mogućih položaja, i sve same, iz Tarabona, Geldana, pa čak i Amadicije. Ali nikada nije očekivao da vidi nekoga od Tuata’ana.

„Prokleti Krpar?“ – uzviknu Uno. I ostali pokazaše iznenađenje.

Raganu se zatrese perčin kad je odmahnuo glavom. „Krpar se u ovo ne bi mešao. Ili nije Krpar, ili ona nije ta s kojom treba da se sretnemo.“

„Krpari“, prosikta Masema. „Beskorisne kukavice.“

Uno je skupljao oko sve dok se nije pretvorilo u uzanu crnu duplju; uz naslikano crveno oko na povezu, to mu je davalo zločinački izgled. „Kukavice, Masema?“ – tiho upita. „Da si ti žena, da li bi imao krvavu petlju da dojašeš ovamo, sam i prokleto nenaoružan?“ Nije bilo sumnje da oružje ne nosi, ako je zaista pripadnik Tuata’ana. Masema ućuta, ali ožiljak na obrazu mu preblede.

„Nek sam spaljen ako bih ja imao“, kaza Ragan. „A nek sam spaljen ako bi i ti imao, Masema.“ Masema cimnu plašt i stade pogledom da pretražuje nebo.

Uno frknu. „Svetlost dala da je onaj spaljeni strvožder bio plameno sam“, progunđa.

Čupava smeđe-bela kobila lagano je krivudala sve bliže, birajući put između širokih snežnih nanosa. Jarko obučena žena jednom je zastala da pogleda nešto na zemlji, a onda navukla kapuljaču jače preko glave i sporim korakom poterala konja napred. Gavran, pomisli Perin. Prekini da gledaš tu pticu i dolazi ovamo, ženo. Možda nosiš vesti koje će nas konačno odvesti odavde. Ako Moiraina uopšte namerava da krenemo pre proleća. Nek je spaljena! Na trenutak nije bio siguran da li je mislio na Aes Sedai, ili na Krparku koja ni najmanje nije žurila.

Ako nastavi tako kako je krenula, proći će dobrih trideset koraka dalje od šumarka. Gledala je kuda njena šarena kobila korača i ni znaka nije davala da je bilo šta primetila među drvećem.

Perin petama potera pastuva i dorat poskoči napred, raspršivši kopitima sneg. Iza njega Uno tiho naredi: „Napred!“

Korak je prešao pola puta do nje pre no što ga ona ugleda, a tada iznenađeno zauzda kobilu. Posmatrala ih je dok su obrazovali luk oko nje. Crveni plašt joj je delovao još napadnije zbog drečavoplavih šara zvanih tairenski lavirint kojima je bio izvezen. Nije bila mlada – ono kose što joj nije bilo pod kapuljačom beše prilično prosedo – ali na licu nije imala mnogo bora, izuzev onih nastalih dok se s neodobravanjem mrštila na njihovo oružje. Ali nije se dalo videti da se uplašila naoružanih ljudi usred planine. Šake su joj mirno počivale na jabuci ishabanog, ali dobro održavanog sedla. A nije ni mirisala uplašeno.

Prekini s tim!, reče Perin sam sebi. Obrati joj se tihim glasom, da je ne bi uplašio: „Zovem se Perin, čestita gazdarice. Ako vam je potrebna pomoć, učiniću što mogu. Ako ne, idite sa Svetlom. Ali, sem ukoliko su Tuata’ani promenili svoje običaje, daleko ste od svojih kola.“

Ona ga pogleda pre no što će progovoriti. Tamne joj oči behu nežne, što nije bilo iznenađujuće kod jednog pripadnika Putujućeg naroda. „Tražim... jednu ženu.“

Pauza je bila mala, ali primetna. Nije ona tražila tek neku ženu, već jednu Aes Sedai. „Ima li ona ime, čestita gazdarice?“ – upita Perin. U proteklih nekoliko meseci mnoštvo puta je to radio, tako da mu njen odgovor i nije bio baš potreban, ali nemarnost upropasti gvožđe.

„Zovu je... Ponekad je zovu Moiraina. Ja sam Leja.“

Perin klimnu. „Odvešćemo te do nje, gazdarice Leja. Vatre su nam tople, i uz malo sreće biće nečeg vrućeg da pojedeš.“ Ali ipak nije odmah prikupio svoje uzde. „Kako si nas pronašla?“ To je i ranije pitao, svaki put kad bi ga Moiraina poslala da čeka na mestu koje je odredila, jer dolazi žena koju poznaje. Odgovor će biti isti kao i uvek, ali morao je da pita.

Leja slegnu ramenima i s oklevanjem odgovori: „Ja... znala sam da će me, ako ovim putem dođem, neko pronaći i odvesti do nje. Ja... jednostavno sam... znala. Imam vesti za nju.“