Piknik pored puta

— Ne — prekidam ga. — Sačekaj. Spusti je dole.

Spustili smo je.

— Daj da ti vidim leđa.

On se bez ijedne reči okrete. Gledam — na leđima ničeg. Gledam još bolje — baš ništa se ne vidi. Onda se okrećem i gledam one kanistre. Ni tamo se ništa ne vidi.

— Slušaj — govorim Kirilu još uvek gledajući kanistre. — Jesi li video onu paučinu?

— Kakvu paučinu? Gde?

— Dobro, nije važno — kažem. — Imali smo sreće.

A u sebi mislim: što još treba da se vidi.

— Hajde da je ubacimo — kažem.

Podigli smo «kutiju» na «leteću platformu» i uspravili je, da se ne kotrlja. Stoji ona tako, nova, čista, bakar se presijava na suncu a plava sadržina između bakarnih diskova preliva se maglovito. I sad se vidi da ovo nije nekakva «prazna kutija», već upravo neka vrsta posude, kao staklena tegla sa gustim plavim sirupom. Pogledasmo je, uživajući, popesmo se i sami na «platformu» i bez suvišnih reči okrenusmo nazad.

Svaka čast tim naučnicima! Kao prvo, rade po danu, i kao drugo, teško im je samo da uđu u zonu, a iz Zone «platforma» leti sama — ima takav uređaj, kursograf, šta li, koji vodi letelicu istim onim putem kojim je došla. Letimo tako natrag, ponavljamo sve one manevre. Zaustavljamo se, lebdimo malo i — dalje. Prošli smo iznad svih mojih matica, da sam hteo, mogao sam ih natrag u džep.

Moji novaci, naravno, odmah živnuše. Vrte glavama na sve strane, strah kao da je sasvim iščezao iz njih, ostali su samo radoznalost i zadovoljstvo što se sve srećno završilo. Razbrbljaše se.

Tender mlatara rukama i obećava, kao, sad će on, samo da ruča, krenuti nazad, da markira put do garaže. A Kiril me dohvatio za ruku i uzeo da mi objašnjava «gravikoncentrat», odnosno «vetrometinu». Dobro, nisam odmah, ali sam ih ipak umirio. Ispričao sam im koliko je budala nastradalo u povratku. Ćutite, kažem, i držite oči otvorene da ne završite kao Kratki Lindon.

Delovalo je. Nisu čak ni pitali šta je bilo sa tim Lindonom Kratkim. Letimo tako tiho nazad, a ja mislim samo na jedno — kako ću sa uživanjem da odvijem čep i povučem prvi gutljaj. A pred očima mi svaki čas blesne ona paučina.

Ukratko, izvukli smo se iz Zone, zajedno sa «letećom platformom» otišli u perionicu, odnosno, naučničkim jezikom, u sanitarni hangar. Tamo su nas onako sa odelima dobro izribali, ozračivali nečim, posipali još nečim, pa opet kupali, pa osušili i najzad rekli — gotovo, momci, slobodni ste! Onda Kiril i Tender ponesoše «kutiju». Okupiše se zaposleni u Institutu, masa njih, ne možeš proći, ali evo šta je interesantno: svi samo gledaju, pozdravljaju, čestitaju, a da pomognu umornim ljudima da nose tu stvar — nijedan majčin sin nije se našao... Dobro, to se mene ne tiče. Sad me se ništa više ne tiče...

Svukao sam specodelo, bacio ga onako pravo na pod — neki od narednika će ga već pokupiti — i uputio se pod tuš, jer sam bio mokar od glave do pete. Zatvorio sam se u kabinu, izvadio pljosku, odvio čep i zalepio se za grlić kao pijavica. Sedim na klupici, u kolenima prazno, u duši prazno, pijem onu žestinu kao vodu. Živ sam. Pustila me je Zona. Pustila me, kučka. Voljena moja. Podla strvina. Živ sam. Nikad oni novaci neće to shvatiti. To samo pravi stalker može da razume. I niz lice mi teku suze — da li od žestine, da l’ od nečeg drugog. Isisao sam pljosku do poslednje kapi; ja mokar, ona suva. Naravno, još jedan gutljaj je zafalio. Ali nema veze, to se još može popraviti. Sad se sve još može popraviti. Živ sam. Zapalio sam cigaretu, sedim. Osećam da se smirujem. Pale mi na pamet i premije. To je kod nas u Institutu dobro uređeno. Mogao bih pravo odavde po koverat. A mogli bi mi ga i pod tuš doneti.

Polako sam se skinuo. Skinuo sam i sat, pogledao — punih pet sati smo proveli u Zoni, gospodo! Pet sati. Stresao sam se kad sam to video. Da, gospodo, u Zoni vreme ne postoji...

Uostalom, šta je za stalkera pet sati? Sitnica. Kako bi vam se svidelo dvanaest sati? Ili dva dana.

Kad ne stigneš da se vratiš tokom noći, ceo sledeći dan ležiš u Zoni nosa zarivenog u zemlju i više se ni ne moliš, već pre buncaš, ne znaš jesi li živ ili mrtav... A onda sledeće noći završavaš posao i privučeš se sa plenom do granice — a tamo patrole sa automatima, kerovi koji te mrze i kojima nije u interesu da te hapse, jer te se plaše nasmrt, za njih si zarazan i najbolje je da te ubiju izdaleka, pa ti posle dokaži da su te upucali protiv propisa... I, znači, opet nos u zemlju, moli se do zore, pa opet do mraka, a plen leži pored tebe i, što je najlepše, ne možeš znati da li on samo tako leži ili te polako ubija. Ili kao sa Koščatim Isakom. Našao se u Zoni na otvorenom, skrenuo sa puta i zaglavio između dva jendeka — ni levo, ni desno. Dva sata su pucali u njega i nikako da ga pogode. Dva sata se pretvarao da je mrtav. Hvala bogu, najzad su poverovali i otišli. Posle sam ga sreo i nisam ga mogao prepoznati — senka od čoveka...

Obrisao sam suze i pustio vodu. Dugo sam se kupao. Tuširao sam se vrućom, pa hladnom, pa opet vrućom. Ceo sapun sam potrošio. Onda mi je dosadilo. Zatvorio sam tuš i čujem — Kiril lupa na vrata i viče: