Dve Zemlje

Jedan primerak rasporeda predavanja na univerzitetu Lorentijan nalazio se na stolu u laboratoriji: Meri je pronašla i mapu kampusa kao i ono što je tražila. Ustala je i otišla hodnikom do stepenica, a onda se uputila ka onome za šta je saznala da ga studenti sa Lorentijana nazivaju „aleja za kuglanje“ — dugačkog staklenog hodnika koji se pružao između zgrade sa učionicama i velikog glavnog hola. Prešla ga je celom dužinom, dok ga je popodnevno sunce obasjavalo, prošla pored kioska za krofne Tim Horton i nekoliko kioska posvećenih studentskim aktivnostima. Konačno je skrenula nalevo na krajnjem delu hodnika i prošavši pored kancelarije osoblja za rad sa studentima, popela se uz stepenice, prošla pored knjižare i zašla u jedan kratak hodnik.

Odlazak u Centar za žrtve silovanja na univerzitetu Jork nije dolazio u obzir. Tamo su savetnici koji su radili sa žrtvama uglavnom bili dobrovoljci i iako bi svi oni nesumnjivo morali da čuvaju ono što saznaju kao tajnu, činjenica da je neka profesorka napadnuta mogla bi da se pokaže kao prevelik izazov. Uz to, neko bi mogao da je vidi kako ulazi ili izlazi odatle.

Međutim, ma koliko da je bio mali, i univerzitet Lorentijan je imao Centar za žrtve silovanja. Tužno je bilo to što je bilo neophodno da takav centar postoji na svakom univerzitetu; čula je da postoji čak i na univerzitetu Oral Roberts. Niko u Lorentijanu nije poznavao Meri i ona još nije dala ni jedan intervju za televiziju — mada će se to, bez sumnje, dogoditi kada bude imala rezultate analize Ponterove DNK. Dakle, ako želi da to učini još dok niko ne može da je prepozna, nema vremena za odlaganje.

Vrata su bila otvorena. Meri je ušla u malo prijemno odeljenje.

„Zdravo“, rekla je mlada crnkinja koja je sedela za stolom. Ustala je i prišla Meri. „Uđite, uđite.“ Meri je shvatila zašto je podstiče. Verovatno su mnoge žene uspevale da stignu do ulaznih vrata, a onda bi se okrenule i otišle, jer nisu bile u stanju da govore o onome što im se dogodilo.

Pa ipak, ta žena je verovatno mogla da zaključi da se silovanje — ako je Meri i bila žrtva — nije dogodilo nedavno. Merina odeća nije bila izgužvana, a i šminka i frizura su joj bile u redu. Sasvim sigurno su u Centar dolazile i žene koje nisu doživele silovanje, kao i oni koji su želeli da tu dobrovoljno rade, ili zbog nekog istraživanja, pa čak i majstor koji popravlja fotokopir-mašine, na primer, razmišljala je Meri.

„Da li ste bili povređeni?“ — pitala je žena.

Povređena. Da to je pravi pristup. Lakše je priznati da si bila povređena, nego upotrebiti reč na slovo s. Meri je klimnula glavom.

„Moram da vas pitam“, rekla je žena. Imala je krupne smeđe oči i malu zlatnu alku u nosu. „Da li se to dogodilo danas?“

Meri je odmahnula glavom.

Jedan delić sekunde, žena ju je gledala ... pa, razočarano bi bila pogrešna reč, pomislila je Meri, ali bi joj nesumnjivo sve ovo bilo mnogo zanimljivije da se upravo dogodilo, da sada može da uzme uzorke da bi prikupila dokaze, da...

„Juče“, rekla je Meri, progovorivši po prvi put. „Sinoć.“

„Da li je to bio neko koga poznajete?“

„Ne“, rekla je Meri, ali je onda zastala. Zapravo nije bila sigurna šta da odgovori na ovo pitanje. Monstrum je nosio skijašku kapu koja mu je prekrivala lice. To je mogao da bude bilo ko: neki student kome je predavala; neki član osoblja; neko ko pripada pomoćnom osoblju fakulteta; neka propalica s ulice. Bilo ko. „Ne znam. Lice mu je bilo pokriveno.“

„Znam da vam je naudio“, rekla je mlada žena, uhvativši Meri za ruku, „ali da li vam je naneo neku povredu? Da li je potrebno da vas pregleda lekar?“ Istog trena je podigla ruku i nastavila: „Imamo izvrsnu lekarku koja je sada dežurna.“

Meri je ponovo odmahnula glavom. „Ne“, rekla je. „Imao je — “ Meri je zaćutala u pola reči, iznenadivši time i sebe. Pokušala je ponovo. „Imao je nož, ali ga nije upotrebio.“

„Životinja“, rekla je žena. Meri je klimnula glavom, slažući se.

Ušle su u drugu prostoriju, čiji su zidovi bili obojeni svetlo ružičastom bojom. Tu su se nalazile dve stolice, ali nije bilo kauča. Čak i ovde, čak i u ovom svetilištu, i sam pogled na kauč mogao bi da bude pretežak. Mlada žena je pokretom ruke dala znak Meri da sedne na jednu od stolica, a ona je sela na drugu naspram nje, pružila ruku i nežno uhvatila Meri za njenu levu.

„Da li želite da mi kažete kako se zovete?“ — pitala je žena.

Meri je palo na pamet da joj kaže neko izmišljeno ime ili — s obzirom da nije želela da laže tu ljubaznu mladu ženu koja se toliko trudila da joj pomogne — možda da joj kaže samo svoje srednje ime, Nikol; to onda neće predstavljati pravu laž, a ipak će prikriti njen identitet. Međutim, kada je otvorila usta, iz nje je izašlo: „Meri, Meri Von.“

„Meri, ja sam Kejša.“

Meri ju je pogledala. „Koliko imate godina?“ — pitala je.

„Devetnaest“, odgovorila je Kejša.

Tako mlada, pomislila je Meri. „Dali ste... dali ste vi ikada-?“

Kejša je stisla usne i klimnula glavom.

„Kada?“

„Pre tri godine.“