Dve Zemlje

Kao što je Ruben Montego rekao, laboratorija u Lorentijanu je obavljala mnogo posla iz domena sudske medicine, tako da je imala lepljivu traku koja je mogla da se pričvrsti za staklo. Ova traka je korišćena da bi genetičari koji su uradili analizu mogli da sa sigurnošću svedoče na sudu da niko nije mogao da nešto uradi s epruvetom s uzorkom dok im nije bila pred očima. Meri je zapečatila staklenu posudu u kojoj se odigravalo PCR uvećanje i potpisala se.

Zatim je preko Interneta na kompjuteru koji se nalazio u laboratoriji proverila svoju elektronsku poštu u Jorku. Dobila je više i-mejlova prethodnog dana nego što inače dobija tokom celog meseca i većinu njih su poslali stručnjaci za Neandertalce iz celog sveta koji su na to bili podstaknuti činjenicom da se ona u tom trenutku nalazi u Sadberiju. Bilo je poruka sa unverziteta Vašington, univerziteta Mičigen, UCB, UCLA, Brauna, Sani Stoni Bruka, Stenforda, Kembridža, zatim iz Britanskog muzeja prirodnih nauka, Francuskog instituta za praistoriju i geologiju, zatim od njenih starih prijatelja iz Rheinisches Landesmuseum i drugih — i svi su oni tražili uzorke neandertalske DNK istovremeno praveći šale na račun toga, kao da je, naravno, potpuno nemoguće da se sve to zaista dešava.

Meri je ignorisala sve ove poruke, ali je osetila potrebu da napiše pismo svojoj studentkinji u Jorku:

„Darija,

izvini što sam te ostavila onako na brzinu, ali znam da možeš da se sama snađeš. Sigurna sam da si čitala izveštaje u novinama i mogu da ti kažem: da, istina je, izgleda da postoji mogućnost da se radi o pravom Neandertalcu. Upravo radim analizu njegove DNK da bih to potvrdila.

Ne znam kada ću se vratiti. Verovatno ću ostati ovde još najmanje nekoliko dana. Ali, želela sam da ti kažem ... želela sam da te upozorim da mislim da je neki muškaraca pokušao da me prati kada sam u petak uveče izašla iz laboratorije. Čuvaj se. Ako budeš ostajala do kasno uveče, pozovi svog dečka da dođe i nađi se s njim, ili nazovi nekog iz obezbeđenja i zatraži da te otprati do kuće.

Čuvaj se.

MNV.“

Meri je pročitala nekoliko puta pismo, a onda je pritisla dugme „poslati“.

Zatim je samo sedela, zureći dugo u ekran.

Prokletstvo!

Prokletstvo!

Prokletstvo!

Nije uspevala da to izbaci iz glave, čak ni na pet minuta. Pretpostavljala je da je danas bar polovina njenih misli bila posvećena tom strašnom događaju. Oh, Bože, da li se to zaista dogodilo juče? Činilo joj se da je prošlo mnogo više vremena, iako je sećanje na užasne stvari koje joj je učinio bilo oštro poput noža.

Da je sada u Torontu, mogla bi da razgovara o tome sa svojom majkom ali —

Ali njena majka je bila dobra katolkinja, i nije postojao način da izbegne neke neprijatne teme ako bi s njom razgovarala o silovanju. Majka bi se brinula oko toga da li je Meri ostala trudna i nikada ne bi odobrila abortus. Meri i ona su već ranije raspravljale o ukazu pape Jovana Pavla u kojem je rečeno da kaluđerice koje su silovane moraju da rode dete ako su pritom zatrudnele. A da kaže svojoj majci da ne mora da brine oko toga jer uzima pilule za kontracepciju, jedva da bi bilo išta bolje. Što se Merinih roditelja tiče, ritam plodnih i neplodnih dana bio je jedini prihvatljiv metod sprečavanja začeća. Meri je mislila da je ravno čudu što ima samo dvojicu braće i jednu sestru, a ne tuce njih.

Zaista, mogla bi da razgovara sa njima. Ali... Ali o tome nije mogla da razgovara sa nekim muškarcem — ni sa jednim muškarcem. To je značilo da ne može da razgovara sa svojom braćom Bilom i Džonom. A njena jedina sestra, Kristin, živela je u Sakramentu, a Meri se činilo da to nije nešto o čemu bi želela da razgovara telefonom.

Pa, ipak, morala je s nekim da razgovara, znala je to. I to sa nekim lično. Nekim ko je sada tu.