Solaris

Bio sam prvi put sam iznad okeana; utisak potpuno drugačiji od onog koji sam stekao gledajući ga kroz prozor. Možda je to dolazilo i zbog niskosti leta; kretao sam se jedva nekoliko desetina metara iznad talasa. Tek sada sam ne samo znao nego i osećao da se uporedni, maslinasto sjajni grebeni i uvale ponora ne kreću kao morska plima ili oblak, nego kao životinja. Neprestani iako neobično spori grčevi mišićavog, nagog trupa — tako je to izgledalo; pri sanjivom pokretanju greben svakog talasa plamteo je crvenilom pene; kad načinih zaokret da bih se uzdigao pravo prema kursu mimoidnog ostrva koje je plovilo s neobičnom sporošću, sunce mi udari pravo u oči, zatrepta krvavim munjama u izbočenim oknima, a sam okean postade mastiljastosiv, s pegama tamne vatre na sebi.

Krug koji sam opisao dosta vešto, diže me daleko u zavetrinu, a mimoid ostade u pozadini, kao prostrana, izrazita mrlja koja se izdvajala od okeana svojom nepravilnom konturom. Izgubio je svoju crvenkastu boju kakvu mu daju magle, bio je žutkast kao sasušena kost; za trenutak mi se izgubio iz vida, i umesto njega ugledah u daljini Stanicu, koja je prividno visila sasvim iznad okeana, poput ogromnog, starinskog cepelina. Ponovih manevar, napregavši svu pažnju: masiv mimoida je, sa svojim strmim, grotesknim reljefom rastao na kursu. Učinilo mi se da bih mogao da zakačim najviše od njegovih kvrgavih izbočina, i podigoh helikopter tako naglo, da se gubeći brzinu sav zatresao; beše to nepotrebna opreznost, jer zaobljeni vrhovi čudnih kula promakoše nisko ispod mene. Izravnah mašinu sa plovećim ostrvom i polako, metar po metar, počeh da smanjujem visinu, sve dok se lomljivi vrhovi ne uzdigoše iznad kabine. Nije bio veliki. Od jednog do drugog kraja mogao je imati jedno tri četvrtine milje, a širok je bio jedva nekoliko stotina metara; na nekim mestima pokazivao je suženje, koje je najavljivalo da će se tamo prelomiti. Mora da je predstavljao odlomak neuporedivo veće formacije; prema solarijskim merama bio je to sitan okrnjak, ostatak, star bog bi ga znao koliko nedelja i meseci.

Otkrih — među žiličastim uzvisinama odrone nad samim okeanom — nešto poput obale, čija je površina bila velika nekoliko desetina kvadratnih metara, dosta povijena prema moru, ali ravna, i uputih mašinu u tom pravcu. Pokazalo se da je pristajanje bilo daleko teže no što sam mislio; samo za dlaku propeler nije zakačio za stenu koja mi je iskrsla pred očima, ali uspeo sam da se spustim. Odmah sam ugasio motor i zabacio kupolu unazad. Još sam ispitao, stojeći na krilu, ne preti li helikopteru opasnost da sklizne u okean; talasi su lizali nazubljenu ivicu dvadesetak koraka od mog zastoja, ali helikopter je sigurno stajao na široko rastavljenim salincima. Skočih na… „zemlju”. Ono što mi se maločas učinilo stenom koju umalo nisam zakačio, bilo je ogromna, poput rešeta izbušena, opnasto tanka ploča, postavljena sečimice, obrasla zadebljanjima nalik na omanje galerije. Nekoliko metara široka pukotina delila je ukoso ovu površinu visoku nekoliko spratova pokazujući — slično kao i njeni veliki nepravilno razmešteni otvori — perspektivu dubine. Popeh se na najbliži, povijeni prevoj stene, utvrdivši da su cipele skafandra neobično pogodne za penjanje, a da sam skafandar uopšte ne smeta u kretanju, i našavši se neka četiri sprata iznad okeana, okrenut u dubinu skeletastog vidika, tek sam sada mogao valjano da ga obuhvatim pogledom.

Sličnost s arhaičnim gradom pretvorenim gotovo u ruševine, kao da je reč o nekom egzotičnom marokanskom naselju od pre mnogo vekova, razorenom zemljotresom ili drugom nekom nesrećom, bila je prosto začuđujuća. Najizrazitije sam video vijugave, delimično zasute i kršom ispunjene klance ulica, njihove komplikovane, strme silaze ka obali, zapljuskivanoj maslinastom penom, nešto više behu preostale palisade, bastioni, njihova okrugla staništa, a u izbočenim i udubljenim zidovima videli su se crni otvori, nalik na smrvljene prozore ili otvore na utvrđenjima. Celo ovo ostrvo — grad, teško povijeno u stranu, kao polupotonuli brod, kretalo se niz struju u besmislenom, nerazumnom kretanju, okrećući se vrlo polako oko sebe, o čemu je svedočio prividni pokret sunca na nebeskom svodu, koje je lenjo stvaralo izdužene senke između zidina ruševina; ponekad se kroz njih probijao pramen sunčane svetlosti, stižući do mesta na kome sam stajao. Popeh se još više, izlažući se riziku, dok iz izbočenih izraslina iznad mene, koje sam zakačio glavom, ne poče u mlazovima da klizi sitna prašina; padajući, ispunila je velikim gomilama krivudave prolaze i uličice; mimoid nije prirodna stena i njegova sličnost s krečnjakom nestaje kada se njegov odlomak uzme u ruku; daleko je lakši od plavca, sitnoćeličan, i stoga neobično vazdušast.