Solaris

Petnaestog dana posle prekida eksperimenata probudio sam se ranije no obično, tako izmoren košmarima, kao da sam otvorio oči iz odrvenelosti izazvane dubokom narkozom. Kroz nezaklonjen prozor pogled mi je pao, u prvom blesku crvenog sunca čije je ogromno produženje rekom purpurne vatre rasecalo površinu okeana, opazio sam, rekoh, kako se ta dotle mrtva površina iznenada pomućuje. Njeno crnilo odjednom poblede, kao otkriven, tanak sloj magle, ali ta magla je imala krajnje materijalnu konzistenciju. Ovde-onde javljala su se u njoj središta nemira, dok neodređeno kretanje nije obuhvatilo ceo vidljivi prostor. Crnilo nestade, zaklonjeno opnama koje su ga ispirale, a koje su bile svetloružičaste na uzvisinama i bisernomrke u udubinama. Boje, najpre naizmenične, koje su modelovale taj čudni zastor okeana u duge redove talasa koji kao da su se ukočili u vreme uzburkanosti, izmešaše se i odmah ceo okean kao da se pokri penom krupnih mehura koja se u ogromnim plahtama dizala uvis, kako ispod same Stanice tako i oko nje. Sa svih strana odjednom izbijali su u riđe, pusto nebo opnastokrili, penasti oblaci, rasprostrti vodoravno, potpuno drugačiji od pravih oblaka. Imali su balonasto zadebljane ivice. Oni što su vodoravnim pramenovima zaklanjali niski sunčani disk bili su zbog kontrasta sa sunčanim sjajem crni kao ugalj, a drugi, oni što behu u blizini sunca, zavisno od ugla pod kojim su ih sekli jutarnji zraci, postajali su riđi, palili se u višnjevu i malinastu boju, i taj proces se produžavao, kao da je okean ljuštio sa sebe krvave slojeve, čas pokazujući ispod njih svoju crnu površinu, čas zaklanjajući se novim naletom sjedinjene pene. Neke od tih tvorevina šikljale su uvis sasvim u našu blizinu, neposredno do našeg prozora, daleko jedva koji metar od njega, a jednom se jedna od njih očeša svojom svilastom površinom o staklo, dok su se oni rojevi što su se probili u prostranstvo kao prvi, jedva već nazirali u nebeskoj visini, kao raspršene ptice i rasplinuli se u zenitu poput prozirnog taloga.

Stanica, zaustavljena, zastade u nepomičnosti i ostade tako oko tri časa, a prizor ne prestajaše. Najzad, kada se sunce spusti iza horizonta i kada okean pod nama utonu u mrak, čitav roj vitkih silueta, zarumenjenih, nastavio je da se diže u nebo sve više i više, ploveći u beskrajnim nizovima kao po nevidljivim strunama, nepomičnim, bestežinskim, i to veličanstveno dizanje u nebo tih nekakvih iskidanih krila trajalo je dok sve ne utonu u najdublju tamu.

Ceo taj prizor, potresan zbog svoje spokojne veličine, uplašio je Hari, ali ni ja nisam umeo ništa da kažem o njemu, i za mene, mada sam solarist, bilo je to isto tako novo i neshvatljivo kao i za nju. Ali forme i tvorevine još nezabeležene ni u kakvom katalogu, moguće je posmatrati na Solarisu manje-više dva ili tri puta godišnje, a kad se ima malo sreće, i nešto češće.

Sledeće noći, otprilike jedan čas pred izlazak plavog sunca, bili smo svedoci drugog fenomena — okean je fosforizovao. Najpre su se na njegovoj površini, nevidljivoj u mraku, pojavile pojedine svetle mrlje, koje su pre ličile na beličast, pomućen odblesak, i koje su se kretale u ritmu talasa. Slevale su se i širile, dok se avetinjska rasveta nije proširila do svih vidika. Intenzivnost sjaja rasla je oko petnaest minuta; potom se pojava završila na začuđujući način: okean je počeo da se gasi, od zapada je nadirao u frontu širokom valjda stotinama milja, pojas mraka, a kad stiže do Stanice i prođe je, onaj deo okeana što je još fosforizovao video se kao crvenilo koje se udaljavalo sve više ka istoku i koje je sezalo visoko u tamu. Stigavši do same linije horizonta to crvenilo je postalo nalik na ogromnu polarnu svetlost i odmah nestalo. Kad se iznenada pojavilo sunce, mrtva površina okeana, jedva obeležena borama talasa, koje su slale odbleske kao od usijane žive u prozore Stanice, ponovo se rasprostrla u svim pravcima. Fosforescencija okeana spadala je u već opisane pojave; u izvesnom postotku slučajeva zapažena je pred izbijanje asimetrijada, a inače je bila pre tipična oznaka lokalno pojačane aktivnosti plazme. U toku dve sledeće sedmice nije se ni napolju ni na Stanici dogodilo ništa. Jednom samo, usred noći, čuo sam odjednom daleki krik, neobično visok, oštar i otegnut, u stvari produženo cviljenje, koje kao da je dolazilo ni od kuda i odasvud; otrgnut iz košmara dugo sam ležao naprežući sluh, ne baš potpuno uveren da i taj krik nije san. Prethodnog dana iz laboratorije, smeštene delimično iznad naše kabine, dopirali su prigušeni odjeci, kao od pomeranja velikih tereta ili aparata; učinilo mi se da krik dolazi odozgo, doduše na sasvim neshvatljiv način, jer su gornji i donji sprat bili međusobno podeljeni tavanicama kroz koje nisu prodirali zvuci. Taj agonalni glas produžavao se gotovo pola časa. Mokar od znoja, polulud, htedoh već da potrčim gore da proverim šta je, toliko mi je taj glas kidao živce. Ali najzad se sve utiša i opet se čulo samo prevlačenje tereta.