Solaris

Neke četiri godine posle ovog otkrića obletela ga je ekspedicija Otenskjolda koji je istraživao planetu iz Laokona i dvaju pomoćnih brodova koji su ga pratili. Ta ekspedicija je imala karakter provizornog, improvizovanog izviđanja, tim pre što nije bila kadra da aterira. Uvela je na polutarske i polarne orbite veći broj automatskih satelita-opservatora, čiji su glavni zadatak bila merenja gravitacionih potencijala. Sem toga, istražena je površina planete, gotovo u celini pokrivena okeanom i malobrojnim visoravnima što su se izdizale iznad nivoa okeana. Ukupna njihova površina manja je od površine Evrope, iako Solaris ima prečnik za dvadeset procenata veći od Zemljinog prečnika. Ti komadići stenovitog i pustinjskog kopna, raspoređeni nepravilno, nalaze se uglavnom na južnoj polulopti. Upoznat je takođe sastav atmosfere, lišene kiseonika, i izvršena su krajnje precizna merenja gustine planete, kao i albeda i drugih astronomskih elemenata. Kao što se očekivalo, nisu pronađeni nikakvi tragovi života ni na kopnu, niti su zapaženi u okeanu.

Tokom daljih deset godina Solaris, koji se sada već nalazio u središtu pažnje svih opservatorija ovog regiona, pokazivao je začuđujuću tendenciju ka očuvanju svoje inače van svake sumnje nepostojane orbite. Kroz izvesno vreme izgledalo je da će izbiti skandal, jer je bilo pokušaja da se krivica zbog dobijenog rezultata posmatranja baci (u brizi za dobro nauke) bilo na neke ljude, bilo na računske mašine kojima su se služili.

Nedostatak sredstavaodložio je slanje prave solarske ekspedicije za dalje tri godine, sve do trenutka kada je Šanaan, kompletiravši ekipu, dobio od Instituta tri jedinice s tonažom C, kosmodromske klase. Godinu i po pre stizanja ekspedicije, koja je startovala iz oblasti alfe Vodolije, druga eksploraciona flota je po naredbi Instituta uvela automatski sateloid — Lunu 247, na solarsku orbitu. Taj sateloid, nakon tri uzastopne rekonstrukcije, obavljene desetak godina jedna nakon druge, radi do dana današnjeg. Podaci koje je prikupio konačno su potvrdili opažaj Otenskjoldove ekspedicije o aktivnom karakteru kretanja okeana.

Šanaanov brod je ipak ostao na visokoj orbiti, a dva broda su pak, nakon uvodnih priprema, aterirala na stenoviti krajičak kopna, koji zauzima oko šeststo kvadratnih milja Solarisovog južnog pola. Radovi ekspedicije završeni su nakon osamnaest meseci, protekavši uspešno, izuzev jednog nesrećnog slučaja izazvanog pogrešnim delovanjem aparata. U jednom krilu naučne ekipe ipak je došlo do rascepa u dva zaraćena tabora. Predmet spora postao je okean. Na osnovu analiza zaključeno je da je on organska tvorevina (u ono vreme niko se još nije usuđivao da ga nazove živim). Ali dok su biolozi videli u njemu primitivno stvorenje — neku vrstu gigantskog jedinjenja, dakle nešto poput jedne, nakazne u svom rastu, tečne ćelije (ali nazivali su je „predbiološkom formacijom”), koja je ceo globus okružila pihtijastim omotačem čija je dubina mestimično dostizala i nekoliko milja — astronomi i fizičari su tvrdili da to mora biti neobično visoko organizovana struktura koja po komplikovanosti građe prevazilazi zemaljske organizme, čim je kadra da na aktivni način utiče na oblikovanje planetarne orbite. Naime, na Solarisu nije otkriven nikakav drugi uzrok koji bi objašnjavao ponašanje Solarisa, a osim toga planetofizičari su otkrilli vezu između izvesnih procesa plazmatičkog okeana i lokalno merenog gravitacionog potencijala, koji se menjao u zavisnosti od okeanske „promene materije”.

Tako su, dakle, fizičari a ne biolozi izneli paradoksalnu formulaciju „plazmatična mašina”, podrazumevajući pod tim nazivom tvorevinu, po našem značenju možda i neorgansku, ali sposobnu da preduzima svrhovita dejstva — dodajmo odmah — u astronomskim razmerama.

U ovom sporu koji je kao vir uvukao u sebe tokom nekoliko nedelja sve najistaknutije autoritete, Gamov-Šeplejeva doktrina je poljuljana prvi put nakon osamdeset godina.

Izvesno vreme još je bilo pokušaja da se ona odbrani tvrđenjem da okean nema ničeg zajedničkog sa životom, da čak nije „parabiološka” ili „predbiološka” tvorevina, nego da je geološka formacija, svakako neobična, ali sposobna jedino za učvršćenje Solarisove orbite putem promene sile teže; pri tome su se pozivali na La Šateljeovo pravilo.