Ponovorođeni Zmaj

Sada, pomisli Nijal. Sada je vreme da se bace kocke. Naježi se, kao da se našao u bici i odjednom shvatio da su svi na sto koraka od njega neprijatelji. Gospodari kapetani zapovednici nisu išli kod dželata, ali više njih znalo je da iznenadno i neočekivano umre, brzo bude ožaljeno i smesta zamenjeno ljudima s manje opasnim zamislima.

„Dete Karidine“, odlučno kaza, „pobrinućeš se da ovaj lažni Zmaj ne umre. A ako mu se bilo koja Aes Sedai suprotstavi, umesto da ga podrži, upotrebićeš svoje noževe u tami.“

Inkvizitor razjapi usta. Ali brzo se oporavi, zamišljeno odmerivši Nijala. „Dužnost je ubijati Aes Sedai, ali... Dozvoliti da lažni Zmaj bude na slobodi? To... to bi bila... izdaja. I svetogrđe.“

Nijal duboko udahnu. Osećao je kako nevidljivi bodeži vrebaju u senkama. Ali više nije mogao nazad. „Nije izdaja uraditi ono što se mora. A čak i svetogrđe može biti podneto zarad neke svrhe.“ Samo te dve rečenice bile su dovoljne da ga ubiju. „Znaš li kako ujediniti ljude iza sebe, Dete Karidine? Najbrži način? Ne? Pusti lava – besnog lava – na ulice. I kada se ljudi potpuno uspaniče, kada se prestrave, smireno im reci da ćeš se ti za to poštara ti. A onda ga ubij, i naredi da se lešina obesi da je svi vide. Pre no što počnu da razmišljaju, izdaš još jedno naređenje i poslušaće ga. Ako nastaviš da izdaješ naređenja, nastaviće da ih slušaju, jer ti si ih spasao. Ko će bolje voditi?“

Karidin nesigurno klimnu. „Nameravaš li da... sve zauzmeš, moj gospodaru kapetane zapovedniče? Ne samo Almotsku ravnicu, već i Tarabon i Arad Doman?“

„Moje je da nameravam, a tvoje da se pokoravaš i služiš kao što si se zakleo. Očekujem da čujem kako glasnici na brzim konjima još noćas polaze za Ravnicu. Siguran sam da znaš kako da sročiš naređenja da niko ne posumnja. Ako moraš da napadaš nekoga, neka to budu Tarabonci i Domanci. Ne bi valjalo da ubiju mog lava. Ne, tako mi Svetlosti, prisilićemo ih na mir.“

„Kako moj gospodar kapetan zapovednik zapoveda“, brzo reče Karidin. „Slušam i pokoravam se.“ Prebrzo.

Nijal se hladno osmehnu. „U slučaju da tvoja zakletva nije dovoljno snažna, znaj ovo: ako taj lažni Zmaj umre pre no što naredim njegovu smrt, ili ako ga zarobe veštice iz Tar Valona, jednog jutra pronaći će te s bodežom u srcu. A ako bi me neka... nesreća... zadesila – makar i umro od starosti – nećeš me ni mesec dana nadživeti.“

„Moj gospodaru kapetane zapovedniče, zakleo sam se da služim...“

„Jesi.“ Nijal ga prekide. „Zapamti to. A sada, idi!“

„Kako moj gospodar kapetan zapovednik zapoveda.“ Karidinov glas više nije bio onako miran.

Vrata se zatvoriše za Inkvizitorom. Nijal protrlja ruke. Bilo mu je hladno. Kocke su se vrtele, i nije bilo moguće reći kako će pasti. Poslednja bitka zaista dolazi. Ne Tarmon Gai’don iz legendi, u kome će se Mračni osloboditi i suočiti s Ponovorođenim Zmajem. Bio je siguran da neće biti tako. Aes Sedai iz Doba legendi možda su načinili rupu u zatvoru Mračnoga u Šajol Gulu, ali Lijus Terin Rodoubica i njegovih Stotinu sadrugova ponovo su je začepili. Protivudar je izopačio mušku polovinu Istinskog izvora i izludeo ih. Time je otpočelo Slamanje. Ali jedan od tih drevnih Aes Sedai mogao je da uradi što deset veštica iz Tar Valona danas ne mogu.

Pedron Nijal bio je čovek hladne logike. Razmišljanjem je došao do zaključka kako će Tarmon Gai’don izgledati. Zverske horde Troloka pokuljaće na jug iz Velike pustoši, baš kao u Troločkim ratovima, dve hiljade godina ranije. Predvodiće ih Mirdraali – Poluljudi – a možda čak i novi ljudski Gospodari straha među Prijateljima Mraka. Zavađeno čovečanstvo neće moći da im se suprotstavi. Ali on, Pedron Nijal, ujediniće ljude pod barjacima Dece Svetla. Nastaće nove legende o tome kako je Pedron Nijal vodio Tarmon Gai’don, i pobedio.

„Prvo“, promrmlja, „pustiš besnog lava na ulice.“

„Besnog lava?“

Nijal se osvrnu i vide kako koščati čovečuljak ogromnog nosa prolazi ispod jednog od obešenih barjaka. Na trenutak se videlo kako se tajna vrata zatvaraju dok je barjak ponovo padao niza zid.

„Pokazao sam ti taj prolaz, Ordejte“, prasnu Nijal, „da bi mogao da dođeš kada te pozovem a da to ne zna pola tvrđave, a ne da bi me prisluškivao.“

Ordejt se pokloni dok je prelazio sobu. „Prisluškivao, veliki gospodaru? Nikada ne bih tako nešto učinio. Tek što sam stigao i ne mogoh da ne načujem tvoje poslednje reči. Samo to.“ Smešio se napola podrugljivo, ali taj osmeh nikada nije silazio s njegovog lica, koliko je Nijal video, čak ni kada nije imao razloga da misli kako ga bilo ko gleda.