Dve Zemlje

Pa ipak, imali su jedan gorući problem. Adikor je morao da se vrati u svoju podzemnu laboratoriju. Ma koliko da je bila mala šansa da će spasti Pontera, moći će, barem, da donese natrag njegovo telo, ako se udavio — iako Adikor o toj mogućnosti još nije govorio sa Džasmel — a sve je zavisilo od toga da on siđe dole. Međutim, kako da to učini? Pogledao je u Pratioca na svojoj levoj ruci. Mogao je da ga izvadi, pretpostavljao je, s tim da dobro pazi da ne preseče sebi arteriju dok to čini. Ali ne samo da je napajanje Pratioca zavisilo od Adikorovog tela, već je on, takođe, prenosio njegove vitalne znake, a to neće moći da čini ako bude odvojen od Adikora. Nije postojala mogućnost ni da obavi transplantaciju Pratioca na Džasmel ili na nekog drugog; implant je bio prilagođen Adikorovoj biometrici.

Putna kabina iskrcala ih je ispred kuće i Adikor i Džasmel su ušli unutra. Džasmel je otišla u kuhinju da bi nahranila Pabo, a Adikor je seo i gledao u praznu stolicu na kojoj je Ponter najviše voleo da sedi i čita.

Izbeći sudski nadzor bio je problem, i to, kako je Adikor zaključio, problem naučnog tipa — sigurno postoji neki način da ga reši, neki način da prevari svog Pratioca i onoga ko posmatra ono što on emituje.

Adikor je znao biografiju Lonvisa Troba, tvorca tehnologije Pratioca; proučavao je njegove brojne izume na Akademiji. Ali to je bilo davno i on se sećao malo pojedinosti. Naravno, mogao je da zatraži od svog Pratioca da mu obezbedi sve podatke koji su mu potrebni; Pratilac bi pristupio traženim informacijama i izložio ih na svom ekranu ili na zidnom monitoru ili elektronskom notesu. Ali nema sumnje da bi takav zahtev privukao pažnju osobe koja ga posmatra.

Adikor je osećao da u njemu raste bes; mišići su mu se stegli, broj otkucaja srca se povećao, teško je disao. Pomislio je da bi to trebalo da prikrije, ali ne ... Odlučio je da dozvoli da osoba koja ga posmatra sazna koliko ga to uznemirava.

Ma koliko da je Lonvis Trob bio pametan, sigurno je postojao neki način da uradi ono što želi — ono što mora — da učini. A šta je to tačno što mora da učini? Najpre definiši problem — to je ono čemu su ga učili svih onih meseci na Akademiji. Šta je njemu tačno potrebno da bude učinjeno?

Ne, on nije morao da uništi sve Pratioce; što je bilo dobro, jer mu nije pala na pamet nikakva zamisao kako bi to mogao da učini. Zapravo, njemu nije bilo potrebno ni da onesposobi sve Pratioce — u suštini bi to bilo potpuno nezamislivo; implanti su i postojali da bi svima obezbedili sigurnost. Sve što je njemu bilo potrebno, bilo je da onesposobi svog Pratioca ali...

Ali, ne, ni to ne bi bilo dovoljno. Ako bi i uspeo da ga onesposobi, ni to mu ne bi donelo ništa dobro; Gaskdol Dut i drugi čuvari zakona možda ne bi mogli da ga prate i da mu uđu u trag ako bi njegov Pratilac prestao da radi, ali bi istog trenutka kada bi on prestao da emituje signal znali da nešto nije u redu. A nije potrebno da neko bude Lonvis Trob da bi zaključio da se Adikor uputio u rudnik, s obzirom da je već jednom uhvaćen kako pokušava da tamo siđe.

Ne, ne, pravi problem nije bio u tome što njegov Pratilac radi, već to što neko posmatra ono što on emituje. To je bilo ono što mu je bilo potrebno da prestane — i to ne samo na trenutak, već na nekoliko desetina-dana.

Iznenada mu je palo na pamet savršeno rešenje.

Međutim, Adikor to nije mogao sam da sam uradi; to je moglo da uspe samo u slučaju da čuvari zakona ne znaju da je Adikor umešan. Možda bi Džasmel mogla da mu pomogne; Adikor je verovao da zaista posmatraju samo njegovog Pratioca. Sve drugo bi bilo nezamislivo. Ali kako da nasamo razgovara sa Džasmel?

Uostaoje i krenuo u kuhinju. „Dođi, Džasmel“, rekao je. „Hajde da odvedemo Pabo u šetnju.“

Džasmelin izraz lica govorio je da bi to u ovom trenutku trebalo da im bude poslednja briga, ali je ustala i izašla sa Adikorom kroz zadnja vrata kuće. Pabo nije bio potreban nikakav poseban poziv da im se pridruži; ona je skakutala za Džasmel.

Izašli su na trem, na letnju vrelinu, dok su se čuli oštri krici ptica. Vazduh je bio veoma vlažan. Adikor je sišao s trema, a Džasmel je išla za njim. Pabo je potrčala napred, glasno lajući. Posle nekoliko stotina koraka, stigli su do potoka koji je tekao iza kuće. Zvuk vode prigušivao je buku koju su pravili insekti. Tu, na sredini potoka, nalazila se jedna velika stena. Adikor je prešao preko manjih kamenova da bi stigao do nje, i dao znak rukom Džasmel da ga prati, što je ona i učinila. Pabo je trčala duž obale reke.

Kada je Džasmel stigla do stene, Adikor je rukom potapšao mesto prekriveno mahovinom na kojem je sedeo, pokazujući joj da i ona to učini. Ona je to i uradila, i on se nagnuo ka njoj i počeo da joj šapuće na uvo, tako da je sve ono što je govorio bilo prigušeno hučanjem vode. Bio je siguran da ne postoji način da Pratilac zabeleži ono što govori. I dok je iznosio Džasmel svoj plan, video je na njenom licu nestašan izraz i osmeh.